Mince ou obèse – Pour et contre

Il aurait été magnifique que cette expérience n’ait rien eu de réel. Trente-cinq kilos de plus et les gens ont changé comme changent les arbres en

mince-ou-obese

automne. Un psychologue timbré serait même grassement payé pour étudier un tel changement (pas chez nous, mais là-bas, “en occident”) qui chez moi s’est fait si naturellement :
Quelles attitudes et comportements adoptent les gens face aux gens minces et beaux, et , au contraire face aux gros?”  se demanderait ce  disciple de Freud.

Ça, je l’ai expérimenté dans ma propre peau en passant d’un extrême à l’autre, et je peux affirmer que les deux cas de figure ont leurs avantages et leurs inconvénients.

Comment vit-on belle et mince, on en sait pas mal, en particulier les jeunes filles de chez nous. Voilà pourquoi je vais d’abord m’attacher à décrire les avantages d’être grosse; avantages provoqués par l’ingestion excessive de fromage et de chocolat suisse.

Assez curieusement, une majorité de gens pense que je suis enceinte, si bien qu’une place assise dans les transports publics belgradois m’est à peu près garantie. C’en est devenu une telle gêne pour moi d’abuser ainsi de mon apparence  que j’ai fini par répondre « Pas besoin, rassurez-vous. Je ne suis pas enceinte ” lorsqu’on m’offre  une place.

On me regarde alors de façon incrédule, du style: “¨Prouvez ce que vous dîtes.” Les gens me trouvent vraiment étrange.

Mon Dieu, Madame, vous restez debout près de moi, et vous ne demandez pas à vous asseoir ?”, me demande une voyageuse parmi d’autres dans le tramway ; cela-dit tout en en se levant de son siège.
Il arrive même qu’un contrôleur m’évite; et dans certains cas, lorsque je n’ai pas de carte et que je suis seule, je prétends qu’effectivement je suis enceinte afin d’éviter d’être verbalisée, et pouvoir rester dans le tram.

Un avantage de la grosseur est que vous n’attirez pas  les regards masculins, et que par conséquent vous pouvez davantage vous reposer qu’à l’époque où vous étiez belle et mince. Durant dix ans, j’ai eu tant de prétendants que je devais élaborer des techniques pour les repousser, sauf pour ceux qui avaient l’air d’être le bon.
Lorsque Dieu a distribué bonheur et amour, tu n’as pas été négligée “; dixit une cousine très intelligente.

Imaginons que dans une soirée, vous draguiez un garçon qui, sous prétexte de boire un coup, se rapproche progressivement de vous…et que vous vous retrouviez avec plusieurs prétendants. Ça pourrait être amusant d’observer leurs réactions.

Une rencontre  qui  ressemblerait plus ou à moins à cette approche radicale serait de fixer un rendez-vous à deux d’entre eux en même temps et au même endroit:
On s’assied tous les trois dans un café branché et pendant que Toma et Marko se jaugent virilement, je fredonne à part moi: Am stram gram, pic et pic et colegram…
Ça fait longtemps qu’on s’est pas vus, Milena” fait Toma, rieur, “Et toi, tu es…?.
– – Marko, musicien, se présente l’autre.
Toma est avocat
“, j’ajoute. Très rapidement, au moment-même, je conclus qu’il vaudrait mieux aller avec le musicien. Avec un avocat, il faut bien connaître les lois et la constitution, surtout à la fin de la relation, au cas  où il déciderait de se venger.

Donc, pic dam tombe sur Marko qui, en accord avec son hobby, ou plutôt sa profession, décide qu’il m’emmènera moi (et moi seule) au concert. Toma, l’avocat, reste interdit à la table du café branché tandis que j’invente une excuse pour justifier notre départ soudain. À  Marko, je déclare doucement qu’avec lui, c’est différent, que l’autre était juste un copain.

Une jolie jeune femme peut aussi avoir plein de copines qui s’attendent  vaguement à toujours  entendre les mêmes anecdotes. “Quoi de neuf, dis? Avec toi il y a toujours des surprises!“, répètent-t-elles;  mais beaucoup plus tard, puisqu’elles finissent par fréquenter ces mêmes prétendants que vous aviez rejetés. J’ai fini par comprendre l’envie et la jalousie sous-jacente dans ces soi-disant amitiés.

Un jour, il m’est finalement clairement apparu que certains couples n’existent que pour me calomnier….
Tu as beaucoup parlé à tes amies. Qu’est-ce que tu leur as-tu dit? ”  : c’est ce que m’a demandée dans la rue une tzigane, en arrivant vers moi par derrière (c’était quel jour au juste? c’était durant cette période où je suis devenue grosse, triste et laide).

Ma pensée balance entre savoir que cette femme se vantait beaucoup, puisque tout ça n’était pas bien dur à deviner;  ou alors que cette gitane connaissait tout de même bien son travail. J’opte pour la première option. Quand une femme est belle et jolie, combien de pseudo-amies tournent autour d’elle … Il s’agit peut –être et en fin de compte d’autre chose que d’amitié…..

Quelque part, pourtant, une femme grosse sera aimée et appréciée de toutes ses amies. “Tu ne représentes pas de menace”… Voilà, je suis sûre de ce qu’elles pensent. Quant à moi, je ne me suis jamais autant reposée que dans ma phase grosse.

Tout, presque tout, et même mes études prolongées, m’exaspère. Je me souviens d’un vieux professeur suisse (j’avais alors trente  ans) qui s’était tellement énervé (parce que j’étais sortie avec un étudiant, un soir, dans son appartement)  qu’il m’avait donné la moins bonne note de ma classe:
le thème de la dissertation était:   “Migrations et réfugiés”.
J’avais écrit sur les réfugiés serbes et leur parti durant la guerre, et le professeur Monnier m’a alors demandé d’écrire quelques choses à propos de ma propre histoire. Tout s’est très mal terminé et voilà pourquoi, en fin de comptes,  c’est aussi bien que je sois obèse à quarante ans.

Maintenant que je suis grosse, il m’apparaît clairement que ces problèmes seront dorénavant beaucoup moins fréquents.
J’ai pourtant commencé le fitness dans le but de perdre au moins vingt-cinq kilos.
“C’est pas trop tôt!” s’est exclamé mon cousin.

Oui, oui. J’aurais souhaité des compliments et de l’amour.

Mais avec un tel ventre, je ne trouverais jamais comme partenaire que quelqu’un de  torduet  bizarre, ou bien malade mental …

Ecrit par Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2015)

Traduit par Nicolas Goulart et Colin Laneau

Merci d’avoir lu mon texte. Suivez mes pages en français sous la catégorie du même nom sur mon blog tamkuz.wordpress.com

Nova godina u (ne)običnoj bolnici

Bio je težak čak 153 kilograma. Isuviše da bi mogao živeti zdravo i normalno. Ali nije ni slutio da bi ga neuredan način života i teškoće, mogli odvesti u samu bolnicu i to ne onu običnu, već najbolju psihijatrijsku ustanovu u Ženevi, ili popularno “ludnicu”.

belle-idee

Bolnica je imala veoma inspirativan naziv „Lepa misao“ i već je on smirivao pacijente uplašene od osuda kolega, komšija, prijatelja i ljudi uopšte.  Nekoliko paviljona bilo je smešteno izmedju hrastovih šumica i njiva sa posejanom pšenicom, jednog seoskog imanja sa konjima, koji su pasli ispred same centralne zgrade i pravog potoka, kojim su nekada plovile i patke. Šarene ptice su doletale sa obližnjeg Ženevskog jezera i nije bilo neobično videti ih u bolničkom okruženju.

Filip nije bio samo debeo, imao je neobrijano lice, sedu i zamašćenu kosu dugu do ramena, naočari i vilicu bez nekoliko prednjih zuba.  Pedesetogodišnji čovek je bio prekomerno gojazan u svakom pogledu. Imao je širok „pojas“ sala koji se prelivao oko stomaka , bokova i zadnjice. Oblačio se kod specijalozivanih krojača, a zbog nedostatka novca , ali i volje da menja garedorbu, nosio je jedne te iste farmerke, izbledele na istim mestima, dugi niz meseci.

Bazdio je često, jer se retko prao. Čak i kupanje ispod tuša zahtevalo je neverovatne vratolomije, a koristio je četku kako bi makar njom dodirnuo zadnji deo svog tela. Verovatno zato nije mogao pošteno da se obriše ni posle velike nužde, a smrdeo je toliko, da je ostalim pacijentima presela praznična torta u zajedničkoj menzi.

Medicinskim sestrama bio je veliki napor da ga ubede da se okupa i on je već zbog svoje psihijatrijske dijagnoze reagovao agresivno i svađalački. Nije Filip imao ugled veselog debeljuce. On je zaista bio namrgođen čovek, koji je u izlivima besa nervozno dizao glas i svi su pomalo zazirali od njega.

Za doček te 2012. godine, osoblje bolnice ukrasilo je dnevni salon za pacijente klasičnim ukrasima sa puno crvenog cveća u saksijama i naravno neizbežnom okićenom veštačkom jelkom. U Sali gde su pacijenti provodili dane družeći se, nalazio se i jedan televizor koji je zbog malog broja stolica moglo da gleda samo nekoliko osoba. Naravno pod uslovom da se slože oko zajedničkog kanala. Filip je baš u tom izboru uglavnom sam odlučivao, zauzimajući prvo mesto ispred televizora u udobnoj fotelji i sa daljinskim upravljačem koji je samo on držao u rukama.

Nije  slučajno da je ta udobna kožna naslonjača bila njegova. Već je svojom težinom jedne poveće stene, uspeo da slomi dve manje stolice od drveta.  Ostali pacijenti, uglavnom teški depresivci nisu imali snage da se suprostave Filipu. Bilo je lako razboleti se u Ženevi, u malom pretežno protestantskom gradu, gde su ljudi uzdržani i zatvoreni u svoje krugove. Mada je bila novogodišnja noć i očekivalo se da se bar tada  pacijenti opuste i emotivno daju oduška, većina njih je sedela po sobama .

Nekoliko mentalno obolelih je tajno igralo poker što šef klinike nije dozvoljavao, sa raznobojnim žetonima u dolarima, donetim u metalnom koferčetu iz neke specijalizovane prodavnice. Nekako baš te večeri jedan bolničar ih je uhvatio i glavni psihijatar je došao da svima objasni da je hazarderska igra zabranjena u njegovom paviljonu, da ne bi posle „napolju“ pričali da su poroke kockanja naučili tokom lečenja.  A taman su muškarci, agresivni mladi Kinez, bivši narkoman Bosanac i dvojica takođe bivših zavisnika od droge, inače Švajcarci, učili pokerskom „zanatu“ i pacijentkinje kojima je bilo dosadno.

Kad je glavni lekar posle oštrog govora, otišao iz Salona u svoju ordinaciju sa kockarskom kutijom ispod miške, mirno su nastavili da igraju poker starim špilom karata, ali u papiriće. To jednostavno nije bilo ono pravo, žalili su se međusobno uz uzdahe da im je ukinuto i poslednje zadovoljstvo u teškim danima lečenja.

Gospođa Mejer je čeprkala uvo, a zatim prste gurala u usta. Činila je to iznova i iznova, kao da je želela da proveri da li je zaista uvek isti ukus.

Dugokosi četrdestogodišnji gospodin Šmit, za koga se zbog izrazite mršavosti pričalo da ima sidu, svojim prstima sa izrazito dugačkim žutim noktima ispijao je kafu na terasi. Tupo je gledao u pravcu stanice pored koje je prolazio autobus javnog gradskog prevoza. Mladić iz Bosne, Senad udarao je glavom u zid hodnika.

„Udri jače“, rekao je bezdušno debeli Filip, zacenjen od smeha. A Bošnjak ga nije razumeo jer nije naučio francuski jezik. Nastavio je da traži cigare okolo od drugih, bez ijedne progovorene reči, samo sa ispruženom rukom. I da je znao romanski jezik, po njegovom izrazu lica se moglo zaključiti da su rat i mučno detinjstvo još u njegovim mislima i da će biti teško čuti nesto razgovetno od njega.

Čak i vazduh je bio otužan, očajan, otupeo od velike količine lekova. Svi pacijenti su bili više okupirani svojim mislima i problemima, nego što su zaista bili svesni da je Nova godina i da uopšte to treba proslavljati. Polako jedan po jedan odustajali su od odbrajavanja u ponoć, povlačili su se u svoje sobe i samim tim odustajali od borbe sa Filipom oko gledanja njima dražeg televizijskog kanala. Filip je na kraju ostao sam.

Bolničari su oko 11 sati pustili gospodina Miljkovića, koji je imao redak poremećaj da prisilno u svakom trenutku dodiruje druge pacijente i trčkara okolo. Često je bilo nemoguće pustiti ga među ljude i morao je sam da se šeta ogromnom prizemnom terasom, da ne bi uznemiravao ostale. A bolničari, koji inače svakog pacijenta oslovljavljavaju sa gospođo ili gospodine u duhu švajcarske učtivosti i lepih manira, stalno su vikali pogrešno izgovarajući „Gospodine Mižkovik, gospodine Mižkovik, smirite se, smirite se“.

Jadnika su uveli potom u njegovu sobu, posebnu,  samo sa dušekom i staklom koje se ne može razbiti na prozorima, bez lavaboa i stolica, kako se ne bi povredio. Još dugo se čulo njegovo urlanje dok injekcije za smirenje i spavanje nisu počele da deluju.

„Srećna Nova godina gospodine Ševalier“, rekla je bolničarka Filipu, koja je u ponoć ušla u Salon za pacijente. „Samo ste vi ostali?“, dodala je začuđeno. Filip ništa nije rekao, zurio je i dalje u televizor na kome je treštala muzika sa kanala privatne francuske televizije.

„Gospodine Ševalier večeras smo vas pustili da ostanete duže, ali znate i sami da je sad vreme za lekove i za spavanje“, podsetila ga je medicinska sestra.

Filip je učinio ogroman napor da sa svojom kilažom stane na noge, a onda teturajući se, vrlo polako krenuo ka svojoj sobi duž dugačkog hodnika. Ženske i muške sobe bile su naizmenično raspoređene i u svakoj od njih je spavalo po dvoje ljudi. Samo je Filip zauzimao sam jednu sobu sa širokim krevetom.

„Gospođo Fuks,  šta to radite?“, uzviknula je iznenada bolničarka videvši jednu stariju pacijentkinju kako urinira na podu sobe. „Nisam stigla da odem do toaleta“, posramljeno je odgovorila pacijentkinja.

„Ništa vi ne brinite, gospodjo Fuks, neko od osoblja će počisiti za vama, samo se vratite u krevet“.

Filip se nije obazirao, nastavio je mukom da korača do  svoje sobe. Svi ostali su već spavali i jedna sasvim obična noć u psihijatrijskoj bolnici je nastavila svojim usporenim i beživotnim tokom, bez ikakve buke, uzbuđenja i graje. Čak ni bez smeška i ohrabrenja.

Valjalo je razrešiti gomilu problema u glavi, srediti još nelogične misli i uspomene i izaći iz te bolnice dostojanstveno, bez odbacivanja prijatelja, poznanika i porodice. Nova godina u toj psihijatrijskoj bolnici, nije nikoga oduševila.

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2017.)

Hvala što pratite moj blog “Persona non grata” o dogadjajima u Švajcarskoj. Ukoliko želite da pročitate i moje ostale kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji desno na glavnoj strani (Categories – Kratke priče)

Bludni švajcarski psihijatar

„Sećaš li se kad smo se upoznali? Bilo je leto, suvo, toplo vreme, jul u Berlinu, na samom kraju dvadestog veka. Šetali smo se do nemačkog kraljevskog dvorca „Sansusi“ u Potsdamu. Iznenada smo se na prvom sastanku poljubili. Bio si strastven.

elegant-man-and-woman-drinking-champagne

Rekla sam ti, toga se dobro sećam, da živimo u istom gradu bili bismo prijatelji.

Sreli smo se potom, godinu dana kasnije u Ženevi, gde smo se, sasvim slučajno, oboje iz svojih gradova doselili. I postali smo samo drugovi, ali oni najbolji. Naravno sa prebivalištem na različitim adresama. Ti si mi davao savete, slušao pažljivo moje priče.

Godine su prošle i ti si još tu. Uporno si u mom životu.  Vidi nas sad, sa ponekom borom, svih tih dvanaest godina kasnije. Sedimo u kafiću na Festivalu filma i ti mi pričaš o tvojim muškim podvizima. Ja uživam u tim pričama kao tvoja prijateljica.

Da li je grešno što te volim platonski svih ovih godina, što ti se divim kao muškarcu?

Drago mi je svako tvoje osvajanje drugih ženskih srca“.

***

Paolova prijateljica, Ukrajinka, Nataša, napisala je tu poruku na papiru, nešto kao dnevničku i shvatila da želi da je sakrije od drugih. Svakako ne želi da je pokaže njemu. A Paolo je 40-godišnjak, lekar, i to psihijatar, Švajcarac iz gradića Lugana. Završio je medicinu u Italiji u Milanu. Natasa je prebirala po mislima razgovor sa njim, sa koktela na filmskom festivalu, koji su vodili prethodnog dana.

„Imaš li novu devojku?“, upitala je Paola.

„Sad upravo viđam jednu Latino Amerikanku iz Dominkanske Republike. Veoma je zgodna, pomalo primitivna, neobrazovana i udata. Ovo poslednje svemu daje draž. Njen muž je Švajcarac iz Ciriha, iz nemačkog dela. Uzbuđuje me pomisao da spavam sa tuđom ženom“.

„A to je bila ta, vulgarno obučena devojka, utegnuta u crnu majcu u obliku korseta, sa golim leđima, na tvojoj rođendanskoj žurci. Mada ima prirodno kovrdžavu crnu kosu, što je očigledno, izblajhala je u žutu, izgorelu od hidrogena, plavu boju. Baš se uvijala oko tebe, na kurvinski previsokim štikalama“, zakikotala se Nataša i dodala „a šta će ti takva, koja nije na tvom intelektualnom nivou?“

„Pa upravo me to u ovom periodu života privlači. Neobavezan seks, a veruj mi ona je odlična u krevetu. Pustiš mozak da se odmara i spavaš sa nečijom suprugom. Užasno me uzbuđuje pomisao na to kako se ON oseća, kako mu nanosim bol i kako pokušava da se izbori sa saznanjima da ga žena vara“.

„A da li ti je palo na pamet da ta uspijuša to čini zbog novca. Namirisala je tvoje nasledstvo u milionima i tvoju ogromnu ženevsku platu doktora. Nada se provodu i izlascima i da, o da, tvojim skupim poklonima i putovanjima. Možda i njen muž učestvuje u tome“, mirno ga je upozorila Nataša.

Paolo je nasledio bogatstvo, kao sin čuvenog lekara iz italijanskog dela Švajcarske. Čak je jednom priznao da je po smrti svog strogog oca, uzeo oko 200.000 franaka (odnosno isto toliko u evrima) kako bi samo oprobao sreću na berzi. Želeo je da  zaradi nešto na kupovini i prodaji akcija. Naravno, ne trepnuvši, izgubio je skoro sav taj novac, ali bilo je vredno to iskustvo, kako je prvenstveno sebe, ali i druge ljude uveravao.

„Paolo, da li si nekad probao drogu?“, želela je Nataša, gotovo njegova vršnjakinja, iznenada sa sazna.

„Zašto me to pitaš?“, odgovorio je on, klasničnim stilom „pitanjem na pitanje“ u stilu prosečnog psihijatra, naučenog tokom specijalizacije.

„Možda malo kokain, na žurkama, po diskotekama“, nastavio je. „Podigne ti neverovatno raspoloženje. Osećaj je mnogo, mnogo, isuviše dobar. Nisam se navukao, ako na to misliš. Lečim i narkomane i odlično znam koliko je droga štetna kad ti se uvuče u život. Ali ipak kokain je dobar jer možeš da imaš seks celu noć. Skroro bez prestanka ponekad, odnosno, sa malim pauzama“.

Nataša ga je gledala sa sjajem u očima, od znatiželje, ali i otvorenog divljenja. Sticajem okolnosti oduvek je pred njim izigravala sveticu, koja nema pojma o životu, ali ipak nije bila toliko naivna i nije Paolu dozvoljavala godinama da razotkrije postojanje te njene druge, pomalo poročne strane ličnosti.

„Da li ti je neka droga bila potrebna kada si povaljivao afričke prostitutke na auto putu za Milano, kako si mi svojevremeno pričao“, igrala se ona sugestivnim pitanjima, pomalo koketno, a Paolo je samo uz smešak zagonetno uzvratio „sve je to deo životnih iskustava“, izbegavši direktan odgovor.

Razgovor je tekao mirnim tokom i bilo je teško razlučiti ko je tu mentalno jači i ko više „usisava“ poveravanje druge osobe. Nataša nija pričala o sebi i pomalo se osećala kao Paolov psiholog, dok je on sebi davao oduška da iznosi detalje, potpuno promenivši ulogu koju mu profesija psihijatra nalaže.

Ovoga puta on je bio taj koji se razotkriva, a ne samo sluša. U isto vreme, Natašina profesionalna deformacije ljubopitljive, ali i saosećajne urednice internet portala specijalizovanog za medicinu, došla je do punog izražaja, sakrivši njen lični karakter u tom prijateljskom odnosu.

„Da li ti nedostaje bivša devojka, takođe psihijatar, Selin? Ona je kao i ti, šef klinike, jednog odeljenja u ženevskoj državnoj bolnici. Nije trebalo da je ostaviš budući da je veoma ugledna i veoma bogata, ćerka profesora matematike Univerziteta. Naročito nije trebalo da je ostaviš zbog druge lekarke, isto tako psihijatra“, provocirala je pomalo Nataša Paola, želeći ponovo da sazna istinu.

„Selin je samo htela da se uda. Ne nije mi žao, nimalo. Nisam bio spreman na takav korak. Život je isuviše kratak. Želeo sam još da živim kao slobodan muškarac. A ova druga, Daniela je psihijatar poreklom iz Rumunije. Bila je nežna i izgledala je kao devojčica, vrlo vitka i zgodna, bez ijedne bore, mada je bar deset godina starija od mene“, odgovorio je Paolo, kome je na neki način prijala uloga iznošenja detalja u tom, sasvim drugarskom kontaktu sa Natašom.

Ukrajinka je potom odvukla Paola ka stolu sa šampanjcem na Festivalu filma u Ženevi. Mada su bili okruženi zvanicama, nisu ih primećivali niti su dozvoljavali da one naruše njihov razgovor.

Nataša je nazdravila za očuvanje njihovog prijetaljstva, koje je njoj mnogo značilo, jer je nastojala da održi ravnopravan odnos sa nekim visoko obrazovanim muškarcem. Ženeva je grad u kojem su žene iz istočne Evrope doživljavane kao „potrošna roba“, koja se lako prodaje za svakojaku vrstu vrcavih usluga.

Tokom svih tih godina, nije nikada priznala Paolu da romantično iskustvo iz Berlina sa njim, nikad ne bi ponovila, jer joj je on baš takav „samo kao drug i ništa više“ značio, da bi održala i mentalnu ravnotežu. Bila je previše osetljiva u godinama političkih previranja u njenoj zemlji Ukrajini. Uprkos tome, ona je smatrala da je privlačni lekar imao i jednu manu, intimne prirode, kao izrazito mršav muškarac.

Sa druge strane, Paolu je odgovaralo što je Nataša bila još jedna recka u njegovom životu. Kratko iskustvo koje je nekako po njemu, na zapanjujući način prešlo u drugarstvo.  Ipak, pomislio bi, Nataša je tako očaravajuće umela da ga sluša i ponekad, mada retko, vrlo retko, upoznaje sa psihički zanimljivim prijateljicama iz njene zemlje, što je širilo njegove stručne vidike.

Sve to je unosilo „razonodu“ u čudan i pomalo usamljenički život jednog obesnog, bogatog i nadasve razvratnog, ali ipak, netipičnog švajcarskog psihijatra.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2016.)

Hvala što pratite moj blog. Ukoliko želite da pročitate i ostale moje kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji (Categories), desno na početnoj strani mog bloga tamkuz.wordpress.com

Može li ona biti laka ženska?

handiccaped-personDugačkim štapom počešala je otečena stopala. Telefon je zazvonio i ispao na pod sa kreveta od vibracija koje su tom prilikom nastale.  Lejla je pogledala ovlaš u pod, da se uredjaj nije raspao i nije ni pokušala da ga dohvati. Na dugu i upornu zvonjavu telefona nije odgovorila.

„Kako smrdi ovde!“, uzviknula je sredovečna crnokosa Marija sa svojim španskim akcentom, ulazeći u malenu i skromno nameštenu studentsku sobu sa jednim krevetom, stolom i ormarom.

„Opet si zakasnila, zato i bazdi“, odbrusila je ljutito Lejla, pokušavajući da nadglasa muziku sa TV-a.

Marija je prebacila jednu Lejlinu nogu sa dušeka na pod, povukla drugu i stavila u sedeći položaj podebelu dvadesetogodišnju devojku. Zatim je iz jednog poteza dovukla invalidska kolica iz hodnika.

„Prvo da odemo u toalet“, rekla je Peruanka Marija.

„Pa, sad kad si zakasnila, nema ni potrebe, osim da se okupam“, zasiktala je devojka uhvativši se za nos i dodala da će se žaliti socijalnoj službi na njen rad.

Peruanku  je zanimalo šta će danas Lejla raditi, pošto bude očistila njen krevet od mokraće i naravno, posle njenog kupanja. Na to pitanje Lejli su se zacaklile oči i umesto da odgovori da će učiti, jer je boravila u Ženevi kao studentkinja prava iz Alžira, morala je da prizna da ima druge planove.

„Danas mi dolazi Ahmed“, umalo je vrisnula Lejla, „ko zna kakve će mi poklone doneti“.

Mariju nije ni zanimalo koja je osoba u pitanju, pa ništa nije upitala, samo je tiho, više za sebe promrsila „Pretprošle nedelje Said, prošle nedelje Aziz, a ove nedelje neko novi…“

Polako je odvezla hendikepiranu devojku u kolicima do sobe sa internet vezom i kompjuterima, gde je Lejla mesecima svakodnevno provodila vreme na Forumima za upoznavanje.  Radnicu socijalne službe je zanimalo kada Lejla planira da saopšti novom udvaraču – Ahmedu iz Francuske da je ustvari invalid.

„Neka se sam uveri u to kad dodje“, iskustvo je naučilo Lejlu da je tako najbolje.

„Menjaš muškarce jednom nedeljno u tvojoj spavaćoj sobi. Da nisi hendikepirana, neko bi pomislio da si kurva“!

A ne,  to ne, pomislila je alžirska studentkinja u Ženevi. „Kurva je zaista plaćena, ja nisam“, rekla je ovaj put glasno da bude čak i njoj samoj jasno.

Nešto kasnije na vratima Lejline sobe se pojavio tridesetogodišnji muškarac, očito Ahmed sa internet foruma jer ga nije lako prepoznala.  Svako tamo stavlja neku najbolju fotografiju  koja ne odgovara stvarnosti.

„Nisi mi rekla da si tako slatko punačka. Ja baš volim debele. Debela znači – bogata“, pljesnuo je rukama Ahmed videvši je kako sedi na krevetu.  Osmeh na njegovom malo tamnijem licu, ostao je da stoji i kad je nekoliko sekundi kasnije ugledao invalidska kolica pored kreveta.

Hteo je da je pita da ustane da vidi koliko je visoka, hteo je da je zagrli tom prilikom, a da ne nasrne na nju na krevetu, sa ulaza sobe, hteo je da mu ona kaže da su to kolica nekog drugog, hteo je da joj predloži da prvo večeraju u nekom obližnjem restoranu, ali…ali… osmeh na njegovom licu je počeo polako da se krivi u izraz čuđenja i zapanjenosti. Čak je boja njegovog lica postala pomalo crvenija nego pre nekoliko sekundi.

„Iznenadjenje“,kriknula je Lejla otkopčavši džemper ispod kojeg se nazirao samo crveni brushalter, sa sve golim naduvenim nogama i toplim soknama u crnoj mini suknji. Pogledala je u invalidska kolica, u koja je piljio Ahmed i tiho mu objasnila: „Pravim muškarcima ništa ne smeta“.

Mladić se srušio na pod, prvo doduše na kolena, zatim se okrenuo na ledja i široko raširio ruke. Ostao je nem, nijedan izraz na nejgovom licu nije bio postojan , piljio je čas u Lejlu, čas u vrata, čas u nekog pauka u uglu sobe, čas u uključen televizor, ali reči nisu izlazile iz njega.

„Mislim da je sve malo prebrzo. Brushalter je baš seksi, ako si na to mislila i rekao bih, da…, rekao bih da imaš i velike grudi, baš onako kako volim“, prozborio je posle čitavih pet minuta ćutnje. „Da nam donesem nešto za klopu?“, ustao je brzo. Lejla je bila oduševljena.

„Rekao si mi da ćeš mi biti dečko? To još važi? Zar ne? Rekao si mi preko Interneta da smo stvoreni jedno za drugo. Da ti se svidja moja fotografija i moji stavovi o braku. Nisi oženjen, zar ne?“, sve su to bila pitanja kojima je studentkinja iz Alžira zasula prestravljenog Francuza poreklom iz Maroka.

Ahmed nije znao šta da joj odgovori osim da dolazi za 15 minuta sa hranom i zaista se ubrzo vratio sa arapskom hranom (falafelom i kus-kusom). Već više pribranom, široki osmeh se ponovo vratio na lice mladića i zubima je škrgutao dok joj donosio hranu i pribor za jelo u krevet.

„Sise su ti sa tim čipkastim crvenim brusom baš sjajne,  a ako te prevrnem na stomak mislim da će mi se i tvoje poveće dupe baš dopasti i da ćemo ove noći uživati. Mmmmm. Ja ujutru imam voz za Lion, jer sutra posle podne radim u kebabu, ali ova noć će nam baš biti sjajna za provod“.  Lejla je halapljivo jela i namignula mu složivši se sa njim.

Nekako su voleli cele noći. Ne onako kako je Ahmed navikao, ali svakako da je Lejla verovala da je to njen budući dečko kako je obećao.  Mladić se izvukao iz kreveta dovoljno rano, pre nego što je Marija probudila.

„Lejla, ove nedelje vidim debelu zlatnu ogrlicu na tebi. Mora da je mladić mnogo religiozan čim ti je ostavio tako skupocen poklon za razliku od onih prethodnih“, suvoparno i već naviknuto na ovakve situacije prokomentarisala je ujuru radnica socijalne službe, ulazeći u prostoriju.

„Ne budi pakosna, Ahmed je moj budući muž“.

„Ne bih rekla, na stolu stoji cedulja da je već oženjen“,  pročitala je Marija ipak saosećajno.

„Lažeš, rekao mi je da ćemo se veriti. Ne mogu da verujem. Ostavio mi je ovako debelu zlatnu kajlu oko vrata i vratio se odmah svojoj ženi?  Ne mogu da verujem“, zajecala je Lejla.

„Žena mu je u Maroku. Draga, a da ti malo učiš ta prava, da te bar ne izbace iz Studentskog doma? I ranije se slično dešavalo“.

Lejla je znala da je Peruanka upravu, ali je i posle odlaska u toalet opet zaspala čvrstim snom. Sutra će prekopirati seminarske radove od koleginice i tražiti novog momka. Bar to nije teško. Ima toliko potencijalnih kandidata na tom forumu na internetu, a i svaki je vikend zanimljiv.

„Pa i ovog si brzo prebolela“, zaključila je Marija, a arapska studentkinja u Švajcarskoj joj je odgovorila odsečno „Gubi se“, pomislivši uz smešak da je ipak i bogatija za jednu predivnu zlatnu ogrlicu od nekog pobožnog Ahmeda iz Francuske.

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2016)

Hvala vam što pratite moj blog tamkuz.wordpress.com Ukoliko želite da pročitate i ostale moje kratke priče, pesme, tekstove na engleskom i francuskom jeziku, potražite sa desne strane stranice na blogu u rubrici Kategorije (Categories). Vaši komentari su dobrodošli!

Life goes on

(Before you read this poem of mine, please know that English language is not my mother tongue. Thank you for your comprehension)

feminist-rage

I am not alone

I see the light

My mum calls me

A bird of the night

 

Trash was made

And mane mistakes

I would apologize

That much it takes

 

I said too much

Insults were made

I admit my fault

My mind is sad

 

Is it enough

To hurt my spirit

Do I have dignity

And do I see it

 

Respect me a lot

And I’ll be grateful

Don’t treat me bad

And I’ll be thankful

 

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz  (2009)

 

If you want to read my other poems in English please check out the category on the right side of the home page of my blog tamkuz.wordpress.com

Ispovedanja muškaraca za šankom diskoteke

Ima nečeg neobjašnjivog u tome da je pojedinim pripadnicima jačeg pola (da ne bude zabune – muškarcima) lakše da se ispričaju, izjadaju, povere jednoj šankerici nego svojim prijateljima, pa čak i ženi ili devojci. Svakako im je lakše da se povere barmenu nego svom

coco-cafe-disco-bar

psihologu. Ne znam za Srbe, ali ja sam to iskusila radeći za barom ženevske diskoteke „Reve d’o“ (San pored vode) koja se nalazila na obali francusko-švajcarske reke Rone.

Kao šankerica naslušala sam se svakakvih priča. Moj posao je zahtevao da tri dana nedeljno, služim piće gostima od 11 sati uveče do 5 sati ujutru (želim da naglasim da sam češće radila za garderobom). Ipak sam zarađivala dovoljno za stan i hranu, što je bilo nemoguće u Beogradu. Plata je tih godina, početkom 21. veka, bila 20 švajcarskih franaka po satu, a to je odgovaralo istoj sumi u evrima. Diskoteka je bila veoma popularna, ni previše skupa, ni previše jeftina, svi su znali za nju i bila je uvek krcata.

Osoblje i šef su me tu prozvali „Kolonel“ (pukovnik), kažu da sam imala takav tvrdokoran stav, a ja ipak mislim da sam to ime zaslužila zbog svoje kase, koja je uvek, na kraju večeri, bila tačna u franak. Moja računica je bila jednostavna, lepo se provedem i na kraju me još i za to plate.

Od ostalih barmena tu je bila i ćerka brazilskog diplomate, švajcarski student medicine, doktorantkinja filozofije na Univerzitetu u Ženevi, postdiplomac političkih nauka iz Bolivije. Dakle, bila sam u odabranom društvu željnog dobre zabave, ali i zarade.

Svako veče je bilo posebno u zavisnosti od posetilaca. Ali, jedna noć mi se baš urezala u sećanje. Negde oko ponoći, diskoteka je bila još poluprazna. Gnjavila sam limun za kajpirinju u mraku. Ipak, povremeno su preko mene preletali zraci trepereće rasvete.

Votka šot“, kazao je tridesetogodišnji, crnokosi mladić.

Nije bio lep, bio je čak i mršav, nepravilnog nosa, stisnutih usana.

Delovao mi je nekako previše tužno, dok je sedeo na barskoj stolici i to sam, bez društva. Popio je brzo čašicu i naručio još jedno piće, pa još jedno i tako redom.

Napićeš se“ rekla sam u jednom trenutku.

I želim da se napijem“, glasio je njegov odgovor.

Pa, šta te toliko muči?“, upitala sam ga.

Ja sam ginekolog“, odgovorio je Fransoa, kako mi je potom rekao da se zove. Nešto kasnije izvadio mi je i vizit kartu, jer mu nisam odmah poverovala.

Pa dobro, ti si ginekolog, šta je u tome loše“, bila sam začuđena.

Nemam stalnu devojku. Ne mogu da sastavim vezu dužu od dva meseca. Sve su bile toliko ljubomorne da su brzo raskidale sa mnom“.

To je zaista tužno“, saosećala sam se sa njim i upitala (misleći da su žene u Švajcarskoj neka posebna sorta). „A pacijentkinje, da li ti se nabacuju? Mislim, ovaj, da li ti se nude? Znaš šta mislim?“

Pa dešava se. A ja onda pokušavam da ih odbijem, ali priznajem nekad bih i pristao“.

To te i pitam jer je moja ovdašnja drugarica, inače Portugalka, zaljubljena u svog ginekologa“, odgovorila sam ja. Gajiti toliko emocija prema lekaru i nije toliko čudno u Švajcarskoj, jer su njihovi lekari među najuglednijima u svetu i naravno imaju astronomske plate.

Ginekolog mi je odgovorio: „Pa sve je to normalno. Ali ja ne mogu da imam dužu vezu, zbog posla kojim se bavim. Zato sam i sam i depresivan i ne vidim izlaz. Ljubomora žena čini čuda. Daj još jedno piće“, insistirao je Fransoa i upitao mene:

A ti otkud ti ovde?“

Da ne dužim mnogo, ja ovde slušam sve koji sednu za bar. Eto baš pre neki dan bio je jedan mladić Mark. Sedeo je tako kao ti i pokazivao mi mađionačarske trikove. Baš je bilo zabavno. Tražio mi je telefon. Pošto sam studirala i Matematički fakultet u Beogradu, napisala sam mu nekoliko jednačina, čijim bi rešenjem dobio moj broj telefona. Sedeo je do kraja, do pet ujutru. Ipak je rešio zadatke. Napomenuvši da on lično poznaje pevača londonskih rok grupa Blur i Gorillaz, rekao mi je da će me zvati“.

I šta se onda desilo?“, upita ginekolog.

Pozvao me je i rekao da on nekako ipak više voli da ja stojim za ovim barom, dok mi on ovde u diskoteci priča“, odgovorila sam pomalo razočarana i nastavila: „A što se tiče tvog problema nekako će se rešiti, sigurna sam. Čudne su žene u Švajcarskoj, ima u Ženevi i mnogo strankinja, ko zna na koga si u stvari naleteo. Evo poznajem jednog švajcarskog lekara psihijatra – seksologa. On je rešio da isproba što više žena, ne bi li bio bolji u svom poslu ( a verovatno i izlečio svoje komplekse). Priznao mi je da je čak spavao sa afričkim prostitutkama u automobilu na putu do Milana. Kaže, želeo je da proba.

Fransoa, opusti se i radi sa uživanjem svoj posao, a pravu devojku ćeš već nekako naći“, zaključila sam u maniru profesionalnog psihologa.

Ono što nisam rekla tom ginekologu, a ni nikom drugom u diskoteci, bilo je da mi je seksolog u stvari drug koji je, znajući za moj posao u diskoteci, naglasio da ja sprovodim psihoterapiju za barom. Stvarno je ružno reći da su posetioci bili moji pacijenti, ali kao što napisah, svega sam se ja tu naslušala tokom tri godine rada.

Saznala sam od jednog Engleza, koji radi sa naftom, da tog izvora energije ima još sasvim dovoljno na svetu, još dugi, dugi niz decenija (ili čak vekova ?!). Mladi biznismeni su mi objašnjavali kako je moguće sakriti porez od države Švajcarske i rekli mi da treba svu nekretninu prebaciti na firmu (onda je porez valjda nula franaka).

Jedan dizajner, španskog porekla, mi je rekao da vara svoju devojku bar jednom nedeljno, ali da je i dalje obožava zbog zajedničkog deteta. A čula sam i da je jedan naš čovek platio 700 franaka sobu za jednu noć, u čuvenom ženevskom hotelu kako bi spavao sa nekom našom manekenkom, koja je radila u Njujorku. Ona mu je valjda na toliki trud odgovorila „Pih, pa i nije nešto“. Mislim da je on dodatno platio i raskošnu večeru.

Psihoterapija ili ne, šankerski posao u Ženevi je veoma sličan tome. Kako ne znam kako i kome da ispričam i rasporedim podatke koje verovatno nisu ni bili namenjeni meni, pišem javno ovu priču, pa će valjda informacije, od usta do usta, stići do njihovih devojaka, žena, prijateljica…

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2014)

Moje kratke priče možete pročitati klikom na istoimenu kategoriju desno na naslovnoj strani mog bloga tamkuz.wordpress.com Hvala na čitanju

I Feel


Novogodišnji zatvorski bluz

Na prozorima su se nalazile teške rešetke kroz koje su se videli reflektori i teška žičana ograda na visokim zidovima. Treštala je muzika Bijonse i Džej Zija, što i ne čudi, jer su među tridesetak žena najbrojnije bile crnkinje. Sa Jamajke, iz Amerike, Afrike pa i Nemačke. Uglavnom su u zatvoru „La Tuijer“ blizu Lozane, bile mule, odnosnoyooniqimages_106711369 one koje su dilovale drogu zarad ljubavi muža, dečka, novca…. Bila je tu i jedna prostitutka koja se zvala, verovali ili ne, Comfort. To joj je bilo pravo ime, a ne „umetničko“. Crnkinje su uglavnom debele, ali one, za razliku od belkinja, vole to i to je znak da se ima i novca i šta pojesti. Crnkinje na tom mestu uglavnom pričaju engleski, zato je zajedničkim salonom u istražnom zatvoru odjekivalo „Happy New Year“. Ova 2016, razume se.

Sa druge strane belkinja je bilo raznih. Naravno ne toliko složnih kao crnkinje. Na primer, diskutabilno je već bilo da li je belkinja devojka iz Tunisa, mada je crnkinjama odmah bilo jasno da nije „njihova“. Bilo je tu mršavih, ali žestokih po temperamentu Francuskinja, švajcarskih narkomanki, Ciganki plave kose iz Bugarske (obično zbog krađe) i naravno Makedonki i Srpkinja (najčešće zbog uvreda). Da li su sve belkinje ravnopravne u švajcarskom sudstvu – bila je tema za razmatranje. Ali nekako, po tom sastavu žena u zatvoru, moglo se zaključiti da postoji nekakva diskriminacija. Rasna naravno. Nekoliko dana pre toga pojavila se i jedna Holanđanka, koja je po sopstvenom priznanju ukrala dijamant, ali je ona nekako nestala brzinom svetlosti posle samo tri dana. „Odlepršala je u slobodu“, rekli bi zli jezici , „jer joj je otac diplomata“.

U zajedničkom „salonu“ sa kožnim nameštajem je sedela i Eva, Marokanka poreklom, ali nekako baš kao da je odrasla u Švajcarskoj. Ona je imala sidu. Htela je da se ubije pa je sama sebi ubrizgala drogu zaraženom iglom. Tako bar ona kaže. Pričala je bez ustezanja da su je još sa 13 godina, najbliži rođaci podvodili kao prosititku. Za divno čudo, niko nije bežao od Eve, što je čudilo ove iz bivše Jugoslavije. Svi su znali da se sida ne prenosi tek tako, vazduhom. Pa su sedeli i jeli za istim stolom kao i ona.

A jelovnik je bio vanserijski. Tu su se u švajcarskom zatvoru za Novu 2016. godinu maksimalno potrudilii. Škampi (morski rakovi), pomfrit, burgeri, paradajz salata i kolači. Kolači od švajcarske čokolade. Potpuno nadrealno za Srpkinje i Makedonke. Da li se to njima sreća osmehnula, pa umesto da napaćene jedu pile kod kuće za Novu godinu i rusku salatu, sede u „elitnom hotelu sa pet zvezdica“ (kako narkomanke zovu ovaj zatvor)?

U jednom trenutku jedna pomalo luckasta Švajcarkinja je uzviknula „Hajde da ludujemo“ i pozvala sve ostale da kašikama i viljuškama udaraju po rešetkama na prozorima. Čime god da su stigle, metalom, sve su se žene prihvatile nečega i zatvorom se orila buka od udaraca u metalne šipke, uz povike na francuskom „Bonne Annee“ (Srećna Nova godina!).

Nije bilo tuče, mada je ozbiljno mirisalo na takvu mogućnost. Samo je Eva sedela sa rukom u gipsu i to ne zbog preloma, već zbog mišićne atrofije. Jedno je ipak bilo zajedničko svima. Sve žene su se klele u nevinost i to da im je podmetnuto i da je to što su zgrešile bilo tako malo. ( Mada se pouzdano znalo da je jedna Švajcarskinja – narkomanka napadala nožem ljude da im otme novac). „E ova će prva zbog svoje nacionalnosti da izađe odavde“ govorile se u glas Srpkinje.

Nije bila ponoć. Ipak je to bio istražni zatvor. Već u osam sati stražari su došli i zamolili (čuj zamolili) žene da se vrate u svoje ćelije i mirno provedu ostatak večeri. Posle su se čula dozivanja preko prozora, pevanje i dobacivanje, vređanje, pa i urlanje. Bitno je bilo biti drugačiji tog prazničnog dana. Televizori su bili preglasni, pa čak i za takvu noć, u zatvorskim uslovima.

U ponoć su verovatno sve poželele istu želju „DA ŠTO PRE BUDU SLOBODNE“, ali to je bila njihova intimna tajna. Samo je Eva verovatno poželela da lagano umre. Mada je možda od lekova, već u to doba, i spavala. Bile su to jednostavne želje u odnosu na one ljude sa drugih strana tih zidina.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (1996)

Čitajte moje kratke priče koje se nalaze u istoimenoj kategoriji na desnoj strani stranice mog bloga tamkuz.wordpress.com

Image

Preljuba (i raskid)

preljuba2Zbunjenost, strah, snaga, odluka,

dodatne odluke da osiguraju prethodnu.

Nepažnja, trzaj

uzaludan potez.

Slepo sakrivena opomena.

Silina, ubod,

krv, prepuštanje,

užitak i očaj.

Poslednji talas pred utapanje.

Želja za ranom – crnom, gnojavom,

želja za ugrizom,

besna zenica.

Mraz, nežnost,

potraga, jecaj.

Zauvek nedodirljivo

u miru laži.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (Ženeva, 1999.)

Citajte moje pesme u kategoriji Pesme (sa desne strane bloga tamkuz.wordpress.com)

Une rencontre affreuse

L’angle féminin

Nous nous sommmes connus dans un studio musical alternatif dans le fameux centre culturel de l’Usine à Genève. C’était à la fin mars 1999 et les premières bombes de l’OTAN tombaient alors sur la Serbie. J’étais angoissée et un peu perdue la première fois que je vis ce grand monsieur au nez énorme. J’avais des larmes aux yeux.  Elena, Macédonienne que j’avais connue lors d’un séminaire m’avait présenté Thierry, journaliste à la rubrique culturelle et musicale d’un hebdomadaire suisse. Nous avons parlé en anglais.

“J’adore la musique de ton pays, particulièrement celle des Tziganes. Je vénère Goran Bregovic et Kusturica.” Thierry était enthousiaste.

J’ai approuvé de la tête. Pour moi ce n’était pas une conversation. J’avais juste une conscience aigue de la différence entre nous: lui d’un âge assez mûr et moi qui n’avait alors que 25 ans. Pour moi ce n’était qu’un collègue, puisque j’étais aussi journaliste.

“Oui, je sais pour les bombardements. Il faut que nous restions en contact pour si jamais tu avais besoin d’aide. Si tu n’as pas de téléphone à Genève, donne moi ton adresse e-mail.”, ajouta-t-il. Bon, ai-je pensé. c’est un collègue, et sans trop y réfléchir, je lui ai donné mon adresse. Pour une relation professionnelle, pas de raison de me préoccuper de sa laideur, de ses yeux exorbités, de sa calvitie ou de ses affreux tatouages sur les bras. Mais tout de même, ce nez, énorme, qui ressemblait à une trop grosse carotte plantée sur la tête d’un bonhomme de neige… En un mot, l’homme était dégouttant, mais devais-je m’occuper de l’apparence de quelqu’un dont l’aide, pour trouver un travail, pouvait être capitale. En effet, je ne savais pas alors si je pourrais rester ou devrais partir de Suisse.

Il m’envoya un message deux semaines plus tard.

L’angle masculin

Je triturais ma guitare à l’Usine, en essayant de trouver les bons accords pour la nouvelle chanson de mon groupe “Super Bombon”. Sinon, la chanteuse du groupe est ma petite amie de longue date, Judith. Mais nous deux ces derniers temps, ça va pas trop bien. Elle vit à Zürich et moi, à Genève. J’ai lâché une petite fortune et beaucoup de temps en train pour que nous nous voyions régulièrement chaque week-end.

Sur ce elle est entrée. J’avais appris d’Elena qu’elle s’appelait Tania et qu’elle venait de Serbie. J’ai pensé tout de suite aux films de Kusturica. Elle avait l’air triste, un peu perdue. Oui, l’OTAN bombardait son pays. J’ai pensé pouvoir l’aider. Elle était séduisante, blonde et vraiment belle. Un petit quelque chose de vulnérable aussi mais en même temps sûre d’elle. Je me suis dit que c’était celle-là, la femme que j’attends et dont je pourrais tomber follement amoureux.

“Je n’aime pas Goran Bregovic car il a volé notre musique traditionnelle.” m’a dit Tania. Ca m’a fait rire et je lui ai expliqué qu’il avait beaucoup fait pour l’image de l’ex-Yougoslavie. Et Esma Redzepova, venait-elle de Serbie aussi? “Non, elle est Macédonienne.”, répond Tania. Est-ce important? Jamais je n’ai compris les différences entre ces ex-Yougoslaves et pourquoi ils se sont fait la guerre. J’ai récupéré l’adresse e-mail de Tania car elle n’avait pas le téléphone. Je savais même pas si elle resterait en Suisse ou rentrerait à Belgrade mais je voulais la revoir. En fin de compte, je suis un mec superclasse et les femmes  sont folles des journalistes. Bien que Tania ait aussi besoin de mon aide…

Je lui ai envoyé un message deux semaines plus tard.

Depuis l’angle du narrateur

Fin mars 1999, quand le bombardement de la Serbie par l’OTAN commençait, une journaliste Serbe se trouvait à Genève pour un reportage. Une nouvelle guerre dans son pays l’avait surprise impréparée et elle ne savait pas si elle pourrait rentrer à Belgrade, ni où dormir à Genève, ni ce qu’elle allait faire lorsqu’elle aurait dépensé tout ce qui lui restait d’argent. L’aide lui vient finalement des organisateurs de la conférence qu’elle couvrait pour son reportage. Elena, une macédonienne qui parlait serbe lui offrit son épaule pour pleurer, et lui présenta par la suite Thierry le journaliste.

Tania, ainsi s’appelait la malheureuse femme, et Elena sont donc sortie un soir à l’Usine (le centre culturel) où elles ont rencontré Thierry. Il jouait de la guitare, mais il a vite salué les deux jeunes filles d’un sourire.

“Tu viens de Serbie? J’adore la musique de ton pays, particulièrement celle des Tziganes” il a dit.

“Tu sais, le bombardement de Belgrade a commencé pour de bon. Je ne sais simplement pas quoi faire.”, lui ai-je répondu.

Thierry voulait parler de musique, Tania non. Elle n’ouvrait la bouche que pour décrire les nouvelles des bombardements en Serbie.

“Je pense que je pourrais t’aider”, il a proposé, pensant que cette blonde était belle et jeune.

“J’ai déjà un lieu où dormir. Il me faut un travail, mais je ne sais même pas si je vais rester à Genève ou rentrer à Belgrade.”, lui a-t-elle répondu, espérant qu’il comprendrait qu’il s’agissait d’un travail de journaliste. La pensée qu’il était affreux l’a traversée, mais était-ce important? Il va simplement l’aider, comme un collègue, a-t-elle conclu.

Pendant que Thierry détaillait Tania (content de l’avoir rencontrée), elle était à nouveau au bord des larmes, ignorant complètement la musique qui les entourait.

“Donne-moi ton téléphone.” Il a demandé.

“Je n’ai pas de mobile à Genève, je peux te donner mon adresse e-mail.”, elle a répondu.

Thierry a envoyé un message à Tania deux semaines plus tard. Il avait pensé à elle, mais il lui fallait encore établir une tactique pour la séduire.

Ecrit par Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2015)

Traduit par Nicolas Goulart

Suivez mes pages en français sous la catégorie du même nom sur mon blog tamkuz.wordpress.com