Novogodišnji zatvorski bluz

Na prozorima su se nalazile teške rešetke kroz koje su se videli reflektori i teška žičana ograda na visokim zidovima. Treštala je muzika Bijonse i Džej Zija, što i ne čudi, jer su među tridesetak žena najbrojnije bile crnkinje: sa Jamajke, iz Amerike, Afrike pa i Nemačke. Uglavnom su u zatvoru „La Tuijer“ blizu Lozane, bile mule, odnosnoyooniqimages_106711369 one koje su dilovale drogu zarad ljubavi muža, dečka, novca…. Bila je tu i jedna prostitutka koja se zvala, verovali ili ne, Comfort. To joj je bilo pravo ime, a ne „umetničko“. Crnkinje su uglavnom debele, ali one, za razliku od belkinja, vole svoje obline i to je znak da “imaju novca i mnogo hrane”. Debela znači bogata, tvrde u afričkoj kulturi. Crnkinje na tom mestu uglavnom pričaju engleski, zato je zajedničkim salonom u istražnom zatvoru odjekivalo „Happy New Year“ – Srećna Nova godina 2016.

Sa druge strane belkinja je bilo raznih. Nisu bile toliko složne kao crnkinje. Na primer, diskutabilno je već bilo da li je belkinja devojka arapskog porekla iz Tunisa, mada je crnkinjama odmah bilo jasno da nije „njihova“. Bilo je tu mršavih, ali žestokih po temperamentu Francuskinja, švajcarskih narkomanki, Ciganki plave kose iz Bugarske (obično zbog krađe) i naravno Makedonki i Srpkinja (najčešće zbog novčanih prevara i uvreda). Da li su sve belkinje ravnopravne u švajcarskom sudstvu – bila je tema za razmatranje. Ali nekako, po tom sastavu žena u zatvoru, moglo se zaključiti da postoji nekakva diskriminacija. Nisu imale “istu vrednost” belkinje iz zapadne ili istočne Evrope, a dalo se zaključiti da pravda zavisi i od boje kože. Nekoliko dana pre toga pojavila se i jedna Holanđanka, koja je po sopstvenom priznanju ukrala dijamant, ali je ona nekako nestala brzinom svetlosti posle samo tri dana. „Odlepršala je u slobodu“, rekli bi zli jezici, „jer joj je otac diplomata“.

U zajedničkom „salonu“ sa vrlo udobnim, kožnim nameštajem je sedela i Eva, Marokanka poreklom, ali odrasla u Švajcarskoj. Ona je imala sidu. Htela je da se ubije pa je sama sebi ubrizgala drogu zaraženom iglom. Tako je bar ona rekla. Pričala je bez ustezanja da su je još sa 13 godina, najbliži rođaci podvodili kao prostitutku. Za divno čudo, niko nije bežao od Eve, što je zaprepastilo žene iz bivše Jugoslavije koje su smatrale da se sida prenosi običnim dodirom. Zapadne Evropljanke su znale da se sida ne prenosi tek tako, vazduhom, pa su sedele i jele za istim stolom kao i ona.

A jelovnik je bio vanserijski. Tu su se u švajcarskom zatvoru za Novu 2016. godinu maksimalno potrudilii. Škampi (morski rakovi), pomfrit, juneći stek, razne salate, francuski sirevi i kolači, poslastice od švajcarske čokolade. Potpuno nadrealno za Srpkinje i Makedonke. Da li se to njima sreća osmehnula, pa umesto da napaćene jedu pile kod kuće za Novu godinu i rusku salatu, sede u “hotelu sa pet zvezdica“ (kako narkomanke zovu ovaj zatvor)?

U jednom trenutku jedna pomalo otkačena i razdragana Švajcarkinja je uzviknula „Hajde da ludujemo“ i pozvala sve ostale da kašikama i viljuškama udaraju po rešetkama na prozorima. Čime god da su stigle, metalom, sve su se žene prihvatile nečega i zatvorom se orila buka od udaraca u metalne šipke, uz povike na francuskom „Bonne Annee“ (Srećna Nova godina!).

Nije bilo tuče, mada je ozbiljno mirisalo na takvu mogućnost. Samo je bolesna Eva sedela sa rukom u gipsu i to ne zbog preloma, već zbog mišićne atrofije. Jedno je ipak bilo zajedničko svima. Sve žene su se klele u nevinost i tvrdile da im je podmetnuto. Skoro jednoglasno su govorile da je njihovo krivično delo beznačajno i da su samo svedoci teških zločina. Mada se pouzdano znalo da je jedna Švajcarskinja – narkomanka napadala nožem ljude da im otme novac, ona se priključila “klubu” lezbejki. „E ova će prva zbog svoje nacionalnosti da izađe odavde“, govorile se u glas bivše Jugoslovenke, koje su već primetile takav sled događaja. Sudije su govorile da Švajcarkinje “nemaju gde da pobegnu”, pa su ih puštale da se brane sa slobode.

Nije bila ponoć. Ipak je to bio istražni zatvor. Već u osam sati stražari su došli i zamolili (čuj zamolili) žene da se vrate u svoje ćelije i mirno provedu ostatak večeri. Posle su se čula dozivanja preko prozora, pevanje i dobacivanje, vređanje, pa i urlanje. Bitno je bilo biti drugačiji tog prazničnog dana. Televizori su bili preglasni, pa čak i za takvu noć, u zatvorskim uslovima.

U ponoć su verovatno sve poželele istu želju „DA ŠTO PRE BUDU SLOBODNE“, ali to je bila njihova intimna tajna. Samo je Eva verovatno poželela da lagano umre. Mada je možda od lekova, već u to doba, i spavala. Bile su to jednostavne želje u odnosu na one, komplikovane raznih pravednika sa drugih strana tih glomaznih zidina, koje su razdvajale ozloglašene od ostatka sveta.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2016)

Čitajte moje kratke priče koje se nalaze u istoimenoj kategoriji na desnoj strani stranice mog bloga tamkuz.wordpress.com

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s