Bludni švajcarski psihijatar

„Sećaš li se kad smo se upoznali? Bilo je leto, suvo, toplo vreme, jul u Berlinu, na samom kraju dvadestog veka. Šetali smo se do nemačkog kraljevskog dvorca „Sansusi“ u Potsdamu. Iznenada smo se na prvom sastanku poljubili. Bio si strastven.

elegant-man-and-woman-drinking-champagne

Rekla sam ti, toga se dobro sećam, da živimo u istom gradu bili bismo prijatelji.

Sreli smo se potom, godinu dana kasnije u Ženevi, gde smo se, sasvim slučajno, oboje iz svojih gradova doselili. I postali smo samo drugovi, ali oni najbolji. Naravno sa prebivalištem na različitim adresama. Ti si mi davao savete, slušao pažljivo moje priče.

Godine su prošle i ti si još tu. Uporno si u mom životu.  Vidi nas sad, sa ponekom borom, svih tih dvanaest godina kasnije. Sedimo u kafiću na Festivalu filma i ti mi pričaš o tvojim muškim podvizima. Ja uživam u tim pričama kao tvoja prijateljica.

Da li je grešno što te volim platonski svih ovih godina, što ti se divim kao muškarcu?

Drago mi je svako tvoje osvajanje drugih ženskih srca“.

***

Paolova prijateljica, Ukrajinka, Nataša, napisala je tu poruku na papiru, nešto kao dnevničku i shvatila da želi da je sakrije od drugih. Svakako ne želi da je pokaže njemu. A Paolo je 40-godišnjak, lekar, i to psihijatar, Švajcarac iz gradića Lugana. Završio je medicinu u Italiji u Milanu. Natasa je prebirala po mislima razgovor sa njim, sa koktela na filmskom festivalu, koji su vodili prethodnog dana.

„Imaš li novu devojku?“, upitala je Paola.

„Sad upravo viđam jednu Latino Amerikanku iz Dominkanske Republike. Veoma je zgodna, pomalo primitivna, neobrazovana i udata. Ovo poslednje svemu daje draž. Njen muž je Švajcarac iz Ciriha, iz nemačkog dela. Uzbuđuje me pomisao da spavam sa tuđom ženom“.

„A to je bila ta, vulgarno obučena devojka, utegnuta u crnu majcu u obliku korseta, sa golim leđima, na tvojoj rođendanskoj žurci. Mada ima prirodno kovrdžavu crnu kosu, što je očigledno, izblajhala je u žutu, izgorelu od hidrogena, plavu boju. Baš se uvijala oko tebe, na kurvinski previsokim štikalama“, zakikotala se Nataša i dodala „a šta će ti takva, koja nije na tvom intelektualnom nivou?“

„Pa upravo me to u ovom periodu života privlači. Neobavezan seks, a veruj mi ona je odlična u krevetu. Pustiš mozak da se odmara i spavaš sa nečijom suprugom. Užasno me uzbuđuje pomisao na to kako se ON oseća, kako mu nanosim bol i kako pokušava da se izbori sa saznanjima da ga žena vara“.

„A da li ti je palo na pamet da ta uspijuša to čini zbog novca. Namirisala je tvoje nasledstvo u milionima i tvoju ogromnu ženevsku platu doktora. Nada se provodu i izlascima i da, o da, tvojim skupim poklonima i putovanjima. Možda i njen muž učestvuje u tome“, mirno ga je upozorila Nataša.

Paolo je nasledio bogatstvo, kao sin čuvenog lekara iz italijanskog dela Švajcarske. Čak je jednom priznao da je po smrti svog strogog oca, uzeo oko 200.000 franaka (odnosno isto toliko u evrima) kako bi samo oprobao sreću na berzi. Želeo je da  zaradi nešto na kupovini i prodaji akcija. Naravno, ne trepnuvši, izgubio je skoro sav taj novac, ali bilo je vredno to iskustvo, kako je prvenstveno sebe, ali i druge ljude uveravao.

„Paolo, da li si nekad probao drogu?“, želela je Nataša, gotovo njegova vršnjakinja, iznenada sa sazna.

„Zašto me to pitaš?“, odgovorio je on, klasničnim stilom „pitanjem na pitanje“ u stilu prosečnog psihijatra, naučenog tokom specijalizacije.

„Možda malo kokain, na žurkama, po diskotekama“, nastavio je. „Podigne ti neverovatno raspoloženje. Osećaj je mnogo, mnogo, isuviše dobar. Nisam se navukao, ako na to misliš. Lečim i narkomane i odlično znam koliko je droga štetna kad ti se uvuče u život. Ali ipak kokain je dobar jer možeš da imaš seks celu noć. Skroro bez prestanka ponekad, odnosno, sa malim pauzama“.

Nataša ga je gledala sa sjajem u očima, od znatiželje, ali i otvorenog divljenja. Sticajem okolnosti oduvek je pred njim izigravala sveticu, koja nema pojma o životu, ali ipak nije bila toliko naivna i nije Paolu dozvoljavala godinama da razotkrije postojanje te njene druge, pomalo poročne strane ličnosti.

„Da li ti je neka droga bila potrebna kada si povaljivao afričke prostitutke na auto putu za Milano, kako si mi svojevremeno pričao“, igrala se ona sugestivnim pitanjima, pomalo koketno, a Paolo je samo uz smešak zagonetno uzvratio „sve je to deo životnih iskustava“, izbegavši direktan odgovor.

Razgovor je tekao mirnim tokom i bilo je teško razlučiti ko je tu mentalno jači i ko više „usisava“ poveravanje druge osobe. Nataša nija pričala o sebi i pomalo se osećala kao Paolov psiholog, dok je on sebi davao oduška da iznosi detalje, potpuno promenivši ulogu koju mu profesija psihijatra nalaže.

Ovoga puta on je bio taj koji se razotkriva, a ne samo sluša. U isto vreme, Natašina profesionalna deformacije ljubopitljive, ali i saosećajne urednice internet portala specijalizovanog za medicinu, došla je do punog izražaja, sakrivši njen lični karakter u tom prijateljskom odnosu.

„Da li ti nedostaje bivša devojka, takođe psihijatar, Selin? Ona je kao i ti, šef klinike, jednog odeljenja u ženevskoj državnoj bolnici. Nije trebalo da je ostaviš budući da je veoma ugledna i veoma bogata, ćerka profesora matematike Univerziteta. Naročito nije trebalo da je ostaviš zbog druge lekarke, isto tako psihijatra“, provocirala je pomalo Nataša Paola, želeći ponovo da sazna istinu.

„Selin je samo htela da se uda. Ne nije mi žao, nimalo. Nisam bio spreman na takav korak. Život je isuviše kratak. Želeo sam još da živim kao slobodan muškarac. A ova druga, Daniela je psihijatar poreklom iz Rumunije. Bila je nežna i izgledala je kao devojčica, vrlo vitka i zgodna, bez ijedne bore, mada je bar deset godina starija od mene“, odgovorio je Paolo, kome je na neki način prijala uloga iznošenja detalja u tom, sasvim drugarskom kontaktu sa Natašom.

Ukrajinka je potom odvukla Paola ka stolu sa šampanjcem na Festivalu filma u Ženevi. Mada su bili okruženi zvanicama, nisu ih primećivali niti su dozvoljavali da one naruše njihov razgovor.

Nataša je nazdravila za očuvanje njihovog prijetaljstva, koje je njoj mnogo značilo, jer je nastojala da održi ravnopravan odnos sa nekim visoko obrazovanim muškarcem. Ženeva je grad u kojem su žene iz istočne Evrope doživljavane kao „potrošna roba“, koja se lako prodaje za svakojaku vrstu vrcavih usluga.

Tokom svih tih godina, nije nikada priznala Paolu da romantično iskustvo iz Berlina sa njim, nikad ne bi ponovila, jer joj je on baš takav „samo kao drug i ništa više“ značio, da bi održala i mentalnu ravnotežu. Bila je previše osetljiva u godinama političkih previranja u njenoj zemlji Ukrajini. Uprkos tome, ona je smatrala da je privlačni lekar imao i jednu manu, intimne prirode, kao izrazito mršav muškarac.

Sa druge strane, Paolu je odgovaralo što je Nataša bila još jedna recka u njegovom životu. Kratko iskustvo koje je nekako po njemu, na zapanjujući način prešlo u drugarstvo.  Ipak, pomislio bi, Nataša je tako očaravajuće umela da ga sluša i ponekad, mada retko, vrlo retko, upoznaje sa psihički zanimljivim prijateljicama iz njene zemlje, što je širilo njegove stručne vidike.

Sve to je unosilo „razonodu“ u čudan i pomalo usamljenički život jednog obesnog, bogatog i nadasve razvratnog, ali ipak, netipičnog švajcarskog psihijatra.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2016.)

Hvala što pratite moj blog. Ukoliko želite da pročitate i ostale moje kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji (Categories), desno na početnoj strani mog bloga tamkuz.wordpress.com

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s