Nova godina u (ne)običnoj bolnici

Bio je težak čak 153 kilograma. Isuviše da bi mogao živeti zdravo i normalno. Ali nije ni slutio da bi ga neuredan način života i teškoće, mogli odvesti u samu bolnicu i to ne onu običnu, već najbolju psihijatrijsku ustanovu u Ženevi, ili popularno “ludnicu”.

belle-idee

Bolnica je imala veoma inspirativan naziv „Lepa misao“ i već je on smirivao pacijente uplašene od osuda kolega, komšija, prijatelja i ljudi uopšte.  Nekoliko paviljona bilo je smešteno izmedju hrastovih šumica i njiva sa posejanom pšenicom, jednog seoskog imanja sa konjima, koji su pasli ispred same centralne zgrade i pravog potoka, kojim su nekada plovile i patke. Šarene ptice su doletale sa obližnjeg Ženevskog jezera i nije bilo neobično videti ih u bolničkom okruženju.

Filip nije bio samo debeo, imao je neobrijano lice, sedu i zamašćenu kosu dugu do ramena, naočari i vilicu bez nekoliko prednjih zuba.  Pedesetogodišnji čovek je bio prekomerno gojazan u svakom pogledu. Imao je širok „pojas“ sala koji se prelivao oko stomaka , bokova i zadnjice. Oblačio se kod specijalozivanih krojača, a zbog nedostatka novca , ali i volje da menja garedorbu, nosio je jedne te iste farmerke, izbledele na istim mestima, dugi niz meseci.

Bazdio je često, jer se retko prao. Čak i kupanje ispod tuša zahtevalo je neverovatne vratolomije, a koristio je četku kako bi makar njom dodirnuo zadnji deo svog tela. Verovatno zato nije mogao pošteno da se obriše ni posle velike nužde, a smrdeo je toliko, da je ostalim pacijentima presela praznična torta u zajedničkoj menzi.

Medicinskim sestrama bio je veliki napor da ga ubede da se okupa i on je već zbog svoje psihijatrijske dijagnoze reagovao agresivno i svađalački. Nije Filip imao ugled veselog debeljuce. On je zaista bio namrgođen čovek, koji je u izlivima besa nervozno dizao glas i svi su pomalo zazirali od njega.

Za doček te 2012. godine, osoblje bolnice ukrasilo je dnevni salon za pacijente klasičnim ukrasima sa puno crvenog cveća u saksijama i naravno neizbežnom okićenom veštačkom jelkom. U Sali gde su pacijenti provodili dane družeći se, nalazio se i jedan televizor koji je zbog malog broja stolica moglo da gleda samo nekoliko osoba. Naravno pod uslovom da se slože oko zajedničkog kanala. Filip je baš u tom izboru uglavnom sam odlučivao, zauzimajući prvo mesto ispred televizora u udobnoj fotelji i sa daljinskim upravljačem koji je samo on držao u rukama.

Nije  slučajno da je ta udobna kožna naslonjača bila njegova. Već je svojom težinom jedne poveće stene, uspeo da slomi dve manje stolice od drveta.  Ostali pacijenti, uglavnom teški depresivci nisu imali snage da se suprostave Filipu. Bilo je lako razboleti se u Ženevi, u malom pretežno protestantskom gradu, gde su ljudi uzdržani i zatvoreni u svoje krugove. Mada je bila novogodišnja noć i očekivalo se da se bar tada  pacijenti opuste i emotivno daju oduška, većina njih je sedela po sobama .

Nekoliko mentalno obolelih je tajno igralo poker što šef klinike nije dozvoljavao, sa raznobojnim žetonima u dolarima, donetim u metalnom koferčetu iz neke specijalizovane prodavnice. Nekako baš te večeri jedan bolničar ih je uhvatio i glavni psihijatar je došao da svima objasni da je hazarderska igra zabranjena u njegovom paviljonu, da ne bi posle „napolju“ pričali da su poroke kockanja naučili tokom lečenja.  A taman su muškarci, agresivni mladi Kinez, bivši narkoman Bosanac i dvojica takođe bivših zavisnika od droge, inače Švajcarci, učili pokerskom „zanatu“ i pacijentkinje kojima je bilo dosadno.

Kad je glavni lekar posle oštrog govora, otišao iz Salona u svoju ordinaciju sa kockarskom kutijom ispod miške, mirno su nastavili da igraju poker starim špilom karata, ali u papiriće. To jednostavno nije bilo ono pravo, žalili su se međusobno uz uzdahe da im je ukinuto i poslednje zadovoljstvo u teškim danima lečenja.

Gospođa Mejer je čeprkala uvo, a zatim prste gurala u usta. Činila je to iznova i iznova, kao da je želela da proveri da li je zaista uvek isti ukus.

Dugokosi četrdestogodišnji gospodin Šmit, za koga se zbog izrazite mršavosti pričalo da ima sidu, svojim prstima sa izrazito dugačkim žutim noktima ispijao je kafu na terasi. Tupo je gledao u pravcu stanice pored koje je prolazio autobus javnog gradskog prevoza. Mladić iz Bosne, Senad udarao je glavom u zid hodnika.

„Udri jače“, rekao je bezdušno debeli Filip, zacenjen od smeha. A Bošnjak ga nije razumeo jer nije naučio francuski jezik. Nastavio je da traži cigare okolo od drugih, bez ijedne progovorene reči, samo sa ispruženom rukom. I da je znao romanski jezik, po njegovom izrazu lica se moglo zaključiti da su rat i mučno detinjstvo još u njegovim mislima i da će biti teško čuti nesto razgovetno od njega.

Čak i vazduh je bio otužan, očajan, otupeo od velike količine lekova. Svi pacijenti su bili više okupirani svojim mislima i problemima, nego što su zaista bili svesni da je Nova godina i da uopšte to treba proslavljati. Polako jedan po jedan odustajali su od odbrajavanja u ponoć, povlačili su se u svoje sobe i samim tim odustajali od borbe sa Filipom oko gledanja njima dražeg televizijskog kanala. Filip je na kraju ostao sam.

Bolničari su oko 11 sati pustili iz sobe gospodina Miljkovića, koji je imao redak poremećaj da prisilno u svakom trenutku dodiruje druge pacijente i trčkara okolo. Često je bilo nemoguće pustiti ga među ljude i morao je sam da se šeta ogromnom prizemnom terasom, da ne bi uznemiravao ostale. A bolničari, koji inače svakog pacijenta oslovljavljavaju sa gospođo ili gospodine u duhu švajcarske učtivosti, stalno su vikali pogrešno izgovarajući „Gospodine Mižkovik, gospodine Mižkovik, smirite se, smirite se“.

Jadnika su uveli potom u njegovu sobu, posebnu,  samo sa dušekom i staklom koje se ne može razbiti na prozorima, bez lavaboa i stolica, kako se ne bi povredio. Još dugo se čulo njegovo urlanje dok injekcije za smirenje i spavanje nisu počele da deluju.

„Srećna Nova godina gospodine Ševalier“, rekla je bolničarka Filipu, koja je u ponoć ušla u Salon za pacijente. „Samo ste vi ostali?“, dodala je začuđeno. Filip ništa nije rekao, zurio je i dalje u televizor na kome je treštala muzika sa kanala privatne francuske televizije.

„Gospodine Ševalier večeras smo vas pustili da ostanete duže, ali znate i sami da je sad vreme za lekove i za spavanje“, podsetila ga je medicinska sestra.

Filip je učinio ogroman napor da sa svojom kilažom stane na noge, a onda teturajući se, vrlo polako krenuo ka svojoj sobi duž dugačkog hodnika. Ženske i muške sobe bile su naizmenično raspoređene i u svakoj od njih je spavalo po dvoje ljudi. Samo je Filip zauzimao sam jednu sobu sa širokim krevetom.

„Gospođo Fuks,  šta to radite?“, uzviknula je iznenada bolničarka videvši jednu stariju pacijentkinju kako urinira na podu sobe. „Nisam stigla da odem do toaleta“, posramljeno je odgovorila pacijentkinja.

„Ništa vi ne brinite, gospodjo Fuks, neko od osoblja će počisiti za vama, samo se vratite u krevet“.

Filip se nije obazirao, nastavio je mukom da korača do  svoje sobe. Svi ostali su već spavali i jedna sasvim obična noć u psihijatrijskoj bolnici je nastavila svojim usporenim i beživotnim tokom, bez ikakve buke, uzbuđenja i graje. Čak ni bez smeška i ohrabrenja.

Valjalo je razrešiti gomilu problema u glavi, srediti još nelogične misli i uspomene i izaći iz te bolnice dostojanstveno, bez odbacivanja prijatelja, poznanika i porodice. Nova godina u toj psihijatrijskoj bolnici, nije nikoga oduševila.

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2017.)

Hvala što pratite moj blog “Persona non grata” o dogadjajima u Švajcarskoj. Ukoliko želite da pročitate i moje ostale kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji desno na glavnoj strani (Categories – Kratke priče)

Advertisements

Novogodišnji zatvorski bluz

Na prozorima su se nalazile teške rešetke kroz koje su se videli reflektori i teška žičana ograda na visokim zidovima. Treštala je muzika Bijonse i Džej Zija, što i ne čudi, jer su među tridesetak žena najbrojnije bile crnkinje: sa Jamajke, iz Amerike, Afrike pa i Nemačke. Uglavnom su u zatvoru „La Tuijer“ blizu Lozane, bile mule, odnosnoyooniqimages_106711369 one koje su dilovale drogu zarad ljubavi muža, dečka, novca…. Bila je tu i jedna prostitutka koja se zvala, verovali ili ne, Comfort. To joj je bilo pravo ime, a ne „umetničko“. Crnkinje su uglavnom debele, ali one, za razliku od belkinja, vole svoje obline i to je znak da “imaju novca i mnogo hrane”. Debela znači bogata, tvrde u afričkoj kulturi. Crnkinje na tom mestu uglavnom pričaju engleski, zato je zajedničkim salonom u istražnom zatvoru odjekivalo „Happy New Year“ – Srećna Nova godina 2016.

Sa druge strane belkinja je bilo raznih. Nisu bile toliko složne kao crnkinje. Na primer, diskutabilno je već bilo da li je belkinja devojka arapskog porekla iz Tunisa, mada je crnkinjama odmah bilo jasno da nije „njihova“. Bilo je tu mršavih, ali žestokih po temperamentu Francuskinja, švajcarskih narkomanki, Ciganki plave kose iz Bugarske (obično zbog krađe) i naravno Makedonki i Srpkinja (najčešće zbog novčanih prevara i uvreda). Da li su sve belkinje ravnopravne u švajcarskom sudstvu – bila je tema za razmatranje. Ali nekako, po tom sastavu žena u zatvoru, moglo se zaključiti da postoji nekakva diskriminacija. Nisu imale “istu vrednost” belkinje iz zapadne ili istočne Evrope, a dalo se zaključiti da pravda zavisi i od boje kože. Nekoliko dana pre toga pojavila se i jedna Holanđanka, koja je po sopstvenom priznanju ukrala dijamant, ali je ona nekako nestala brzinom svetlosti posle samo tri dana. „Odlepršala je u slobodu“, rekli bi zli jezici, „jer joj je otac diplomata“.

U zajedničkom „salonu“ sa vrlo udobnim, kožnim nameštajem je sedela i Eva, Marokanka poreklom, ali odrasla u Švajcarskoj. Ona je imala sidu. Htela je da se ubije pa je sama sebi ubrizgala drogu zaraženom iglom. Tako je bar ona rekla. Pričala je bez ustezanja da su je još sa 13 godina, najbliži rođaci podvodili kao prostitutku. Za divno čudo, niko nije bežao od Eve, što je zaprepastilo žene iz bivše Jugoslavije koje su smatrale da se sida prenosi običnim dodirom. Zapadne Evropljanke su znale da se sida ne prenosi tek tako, vazduhom, pa su sedele i jele za istim stolom kao i ona.

A jelovnik je bio vanserijski. Tu su se u švajcarskom zatvoru za Novu 2016. godinu maksimalno potrudilii. Škampi (morski rakovi), pomfrit, juneći stek, razne salate, francuski sirevi i kolači, poslastice od švajcarske čokolade. Potpuno nadrealno za Srpkinje i Makedonke. Da li se to njima sreća osmehnula, pa umesto da napaćene jedu pile kod kuće za Novu godinu i rusku salatu, sede u “hotelu sa pet zvezdica“ (kako narkomanke zovu ovaj zatvor)?

U jednom trenutku jedna pomalo otkačena i razdragana Švajcarkinja je uzviknula „Hajde da ludujemo“ i pozvala sve ostale da kašikama i viljuškama udaraju po rešetkama na prozorima. Čime god da su stigle, metalom, sve su se žene prihvatile nečega i zatvorom se orila buka od udaraca u metalne šipke, uz povike na francuskom „Bonne Annee“ (Srećna Nova godina!).

Nije bilo tuče, mada je ozbiljno mirisalo na takvu mogućnost. Samo je bolesna Eva sedela sa rukom u gipsu i to ne zbog preloma, već zbog mišićne atrofije. Jedno je ipak bilo zajedničko svima. Sve žene su se klele u nevinost i tvrdile da im je podmetnuto. Skoro jednoglasno su govorile da je njihovo krivično delo beznačajno i da su samo svedoci teških zločina. Mada se pouzdano znalo da je jedna Švajcarskinja – narkomanka napadala nožem ljude da im otme novac, ona se priključila “klubu” lezbejki. „E ova će prva zbog svoje nacionalnosti da izađe odavde“, govorile se u glas bivše Jugoslovenke, koje su već primetile takav sled događaja. Sudije su govorile da Švajcarkinje “nemaju gde da pobegnu”, pa su ih puštale da se brane sa slobode.

Nije bila ponoć. Ipak je to bio istražni zatvor. Već u osam sati stražari su došli i zamolili (čuj zamolili) žene da se vrate u svoje ćelije i mirno provedu ostatak večeri. Posle su se čula dozivanja preko prozora, pevanje i dobacivanje, vređanje, pa i urlanje. Bitno je bilo biti drugačiji tog prazničnog dana. Televizori su bili preglasni, pa čak i za takvu noć, u zatvorskim uslovima.

U ponoć su verovatno sve poželele istu želju „DA ŠTO PRE BUDU SLOBODNE“, ali to je bila njihova intimna tajna. Samo je Eva verovatno poželela da lagano umre. Mada je možda od lekova, već u to doba, i spavala. Bile su to jednostavne želje u odnosu na one, komplikovane raznih pravednika sa drugih strana tih glomaznih zidina, koje su razdvajale ozloglašene od ostatka sveta.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2016)

Čitajte moje kratke priče koje se nalaze u istoimenoj kategoriji na desnoj strani stranice mog bloga tamkuz.wordpress.com