Bombardovanje i zaljubljivanje

Tokom bombardovanja 1999. neko se i zaljubio. Dok su bombe NATO-a razarale Srbiju, jedan Švajcarac je pomalo ludački proganjao Veru, Srpkinju koja je utočište pronašla u Ženevi. Očaran lepotom i šarmom te vrlo mlade devojke Tjeri Moreti je odluGenevačio da se ženi, mada se nisu čak ni poljubili. Ljubav nije bila obostrana jer se on nije dovoljno sviđao Veri.

“Razmišljam samo o svojoj porodici, kako su i da li će preživeti. Ne znam ni šta će biti sa mnom, kako ću se snaći ovde u Švajcarskoj“, bezuspešno mu je Vera objašnjavala. Tjeri nije prihvatao odbijanje, hrabro izjavivši da je ona žena njegovog života. “Skoćiču u jezero i ubiću se ako ne pristaneš da budes sa mnom”, ucenjivao je sa suzama u očima, mada je ona njegove reči shvatala kao šalu.

Švajcarac je čak ponekad svirao gitaru ispod njenog prozora. Romantik u duši, pisao joj je i duga pisma na engleskom jeziku, u kojima je nastojao da dopre do Srpkinje: „Me love you”.

Primetila je da nije imao televizor u kući kad je ipak došla kod njega na večeru, a on joj je objasnio da mašta o uzbudljivom, pravom životu. Švajcarska je zemlja u miru već jako dugo. Ni Prvi ni Drugi svetski rat je nisu ni okrznuli. Sa novim ratom na Balkanu Švajcarac je mogao da zaroni u svet mašte, kao u nekom romanu ili filmu.

Tjeri Moreti je bio novinar i to urednik kulturne rubrike u uglednom švajcarskom nedeljniku. Približavao se četrdesetoj godini, visok, zgodan, ali ružan sa izrazito velikim nosem i buljavim očima. Sa ćelavom glavom, voleo je i da ističe svoje Rockabilly tetovaže po rukama (srca i devojke u stilu pedestih godina prošlog veka).  Bio je i muzičar u ne baš poznatom lokalnom bendu Hiper Bombona. Pevačica te grupe bila je njegova dugogodišnja devojka, vršnjakinja, takođe novinarka, ali iz Ciriha, prelepa, podebela plavuša Brigit Švarc, koja nije ni naslutila da je njen dragi opčinjen drugom, mnogo mlađom ženom.

“To bombardovanje je strašno, ali mi imamo i svoje probleme”, podviknula mu je Brigit Švarc, kada je predložio da Srpkinja Vera vikendom boravi u njihovom stanu, dok oni putuju. „Brigit, ti već znaš da ta promena neće uticati na moja osećanja prema tebi. Volim te i dalje, mada si ti u poslednje vreme hladna. Ne sećam se kad smo poslednji put vodili ljubav“, tiho je prozborio Tjeri ne želeći nikakvu svađu. „To sad nije tema“, odbrusila je Brigit, pri tom ne pomišljajući na zadnje namere svog dragog.

I Vera je bila novinarka, ali za sprske medije. Radila je tek tri godine kao reporter i predviđali su joj blistavu karijeru. Rešila je da izveštava iz Ujedinjenih nacija u Ženevi i pomno pratila rušilačke napade NATO-a preko američke televizije CNN. Svako jutro se budila sa mišlju “Da vidimo šta su noćas gađali“.  Potom bi uključila TV i plakala. „Nema više ove zgrade, ni ovog mosta, ni tornja, ….”, prolazilo joj je kroz glavu. Jednom je, na njeno zgražavanje, CNN izveštavao o jadnim životinjama u beogradskom Zoološkom vrtu, a američki reporter se uplašio da su Srbi toliko grozni da će početi da jedu lavove i žirafe.

Toni Bler je ponosno izjavljivao da je reč o ratu iz humanitarnih razloga, valjda da bi sprečio egzodus sa Kosova, kao da je bombardovati Srbe potpuno humano. Najteže su joj padale “kolateralne štete“, kad je ginulo mnogo civila. Jedna njena poznanica, tonski montažer je nastradala u bombardovanju zgrade Radio Televizije Srbije. Plaču i ridanju nije bilo kraja, mada su Verini roditelji javljali da su oni dobro, da se snalaze i da se čak pitaju kako je njoj u Švajcarskoj.

U Ženevi je stanovala kod jedne švajcarske porodice, koji je bila ljubazna da joj ponudi smeštaj dok se ne snađe. Majka te porodice, inače psiholog, stalno je govorila Veri da ne treba da gleda CNN, da će joj sve još teže pasti i da to satanizovanje Srba neće psihički izdržati. Vera nije znala francuski da bi pratila druge kanale, pa su joj domaćini prevodili švajcarske, malo umerenije vesti, ali koje su ipak bile u potpunosti na strani Albanaca.

„Žele da satru naše, a toliko brinu za drugu stranu da se samo pitam kad će u humanitarnu pomoć da im stave regeneratore za kosu“, surovo joj je u privatnom razgovoru prokomentarisala jedna sredovečna poznanica iz Srbije,  koja je bila pred nervnim slomom.

U Ujedinjenim nacijama Vera je hrabro postavljala pitanja o namerama zapada, branila prvenstveno decu i omladinu, ali i ostale nemoćne građane u Srbiji. Niko joj, osim jednog starca, Jevrejina poreklom iz Beograda, koji je skoro ceo život proveo u Francuskoj, nije pružio ruku ni pitao kako izdržava. Bila je tu doduše i dopisnica iz Srbije, prestravljena da ne izgubi posao za strane medije. „Pazi šta radiš, da te ne bi neki muškarac iskoristio. Samo ti još to fali u ovako teškoj situaciji”, govorila je Veri.

Tjeri Moreti je svaki dan i noć zvao Veru po nekoliko puta. Pitao je da li joj je nešto potrebno i pozivao na večere u razne skupe restorane. Počeo je da joj se udvara napadno, uopšte ne razmišljajći da je ona opsednuta bombardovanjem i da joj ljubavni jadi nisu bili potrebni. Tjeri je mislio da je jedinstven i da Vera treba da bude srećna što ga je upoznala. Nije shvatao da je ona već videla strane novinare u Beogradu i u Ujedinjenim nacijama i da ga NIJE smatrala savršenim čovekom za sebe, naročito zato što je bio mnogo stariji od nje. Stalno ju je ubeđivao da je on jedina osoba na koju može da se osloni.

“Pa ne jurim ja za novcem i mužem strancem po svaku cenu“, nije znala kako da mu objasni. Ipak je to razmišljanje prećutala u njegovom prisustvu iz straha da ga ne povredi. Vera je smatrala da je grubo odbiti muškarca uz obrazloženje da je mator. „Ja tebe volim samo kao druga“, ublažavala je svoju nezainteresovanost, čak i gađenje. Tjeri je i dalje bio uporan i samouveren da je mnogo dobro frajer.

„Obožavam Gorana Bregovića, Emira Kusturicu, kao i cigansku muziku. Jednom sam uradio intervju sa Esmom Redžepovom i smatram da ona ima neverovatan glas“, oduševljeno i potpuno neprikladno situaciji Tjeri je opisivao svoju privrženost regionu bivše Jugoslavije. Švajcarac je u stvari tražio temu za razgovor, videvši spas iz svog monotonog života u Srpkinji.

„Kod nas u Srbiji smatraju da je Bregović pokrao etno muziku i nezasluženo obezbedio sebi slavu za nešto što je narodno stvaralaštvo i kulturno blago“, pokušala je Vera da mu objasni. „Gluposti, treba da budete srećni što je vaš sunarodnik postao toliko poznat u Evropi, da su svi njegovi koncerti u Francuskoj i Švajcarskoj ispunjeni do poslednjeg mesta“, uzvratio je Tjeri uz smešak kojim je hteo da pokaže da je pametniji.

Spremivši hobotnicu i najbolje portugalsko vino staro desetak godina, Tjeri se trudio da ostavi utisak na večeri u svom stanu dok je njegova devojka Brigit bila odsutna i nastavio: “Vera ti si tako nežna i ranjiva, ali imaš i nešto odlučno u sebi. Rekli su mi moji prijatelji da si specijalna i da pored toga što si veoma lepa zračiš potrebom da te ljudi zaštite. Kao Merilin Monro, a tako plava i zgodna podsećaš me na nju.“

„Tjeri, ja zaista razmišljam samo o bombardovanju i samo bih o tome pričala. Da li znaš da je noćas pogođena bolnica u Srbiji ? » Vera je shvatala da razgovor ne vodi ničemu, ali nekako baš u tom trenutku dobila je poziv telefonom od svog šefa koji je doputovao u Ženevu. „Moram da idem“, rekla je Tjeriju ne probavši njegovu večeru koja mirisala na okean. „Vratiću se jos večeras“, ali je dugo bila odsutna. Ušla je u njegov stan posle neka tri sata.

“Ti nisi normalna. Ti mene varaš sa tim čovekom. Šta si s njim imala večeras? On želi da te odvuče u krevet, siguran sam”, urlao je Tjeri. Potpuno naivno, Vera ga je smirivala da je bila u restoranu sa svojim direktorom i razgovarala o izveštavanju tokom rata, da je razgovor bio jako ozbiljan i da je reč o čoveku pred penzijom koji može otac da joj bude. „Tjeri, lupaš gluposti. Smiri se. Naravno da mi je bilo važnije da popričam sa njim kad je već poslovno doputovao u Ženevu. S tobom mogu da večeram neki drugi put.” Nije ni stigla da mu objasni da izveštava protiv Slobodana Miloševića i da je zabrinuta za građane u Srbiji koji podržavaju demokrate i koji su uvek bili protiv rata.

Nedugo zatim u stan je ušla Brigit vrativši se sa koncerta. Nije bila zaprepašćena, niti je pravila ljubomornu scenu. Osećala se dovoljno nadmoćnom nad jednom paćenicom izašloj iz rata, kao da je Vera bila kućna pomoćnica, a ona gazdarica.

“Brigit, ja ne mogu više da izdržim udvaranja tvog dečka. Da li je on tebi rekao šta radi? Tjeri me spopada ljubavnim izjavama a sve vreme je u vezi s tobom i laže te. Ovo mora da se reši nekako. Popričajte kao dve zrele osobe, možda ćete rešiti vaše ljubavne i očito seksualne probleme, bez mog uplitanja“, izgubila je živce Vera govoreći usplahirenim tonom. Izašla je brzo iz stana ne očekujući odgovor.

Tjeri je ubrzo ostavio Brigit, rekavši joj da je gotovo, da uzme stvari iz tog stana i vrati se u Cirih. Deset godina njihove veze završilo se u roku od par dana, bez tuge sa njegove strane. Nedugo zatim, sledeće jeseni, otputovao je u Budimpeštu i tamo upoznao svoju buduću ženu Agatu. Odbio je da komunicira i sa Verom, sve dok ona nije dobila poziv od ženevske policije na razgovor zbog uznemiravanja.

“I sad ispada da sam ja njega proganjala”, bila je zaprepašćena, a samo sam mu poslala poruku sa pitanjem kad će svadba. Kad su se sreli na sudu, Tjeri je uporno trvdio da je Srpkinja luda i da će je srtpati u zatvor. « Sudija, ja zaista nisam ništa sa njim imala i možda on to ne može da prihvati. On sigurno smatra da sam mentalno bolesna jer sam ga odbila“.

Presuda je glasila deset dana zatvora, uslovno. Nije previše iznenadila Veru jer je već čula da se Švajcarci svete svojim partnerima tako što insistiraju da ih izbace iz zemlje, pošto romansa bude završena. Ali, ona nikad nije ni spavala sa Tjerijem. Zar nije on doživljavao nju, Srpkinju, kao drugorazrednu građanku bez prava, pri tom “podatnu“ sa Istoka Evrope?

Da li je Verina srpska nacionalnost isto tako uticala na sudiju da se opredeli za Tjerijevu stranu?

Mada je nastavila da živi u Švajcarskoj, uvek pitala ko će u toj stranoj zemlji poverovati u njenu verziju događaja. Zato što je bio ugledna ličnost, svi su verovali švajcarskom novinaru da joj se nikad nije ni udvarao i da je ona sve sama izmislila.

„Da li zaista mogu da žalim za propuštenom šansom, kad je ovaj muškarac uložio svu svoju energiju da me povredi? Zar nije ON prešao svaku meru u svojoj osveti”, pitala se dugo. Vera je ipak bila u zatvoru naredne zime jer je kivna suđenjem, šutnula Tjerija na ulici kad ga je srela. Shvativši da zaista ne može više da veruje u muški rod, Vera je dugo, dugo bila sama.

Ostala je još dugi niz godina u Ženevi, ali se uvek pitala da li će konačno upoznati nekoga ko će poverovati da se čuveni Tjeri Moreti zaljubio u nju. Bila je osuđena na intelektualnu samoću jer je ženevska elita znala da je bila u zatvoru. Vera je uporno postavljala isto pitanje svim poznanicima: “Ko je u ovoj priči zaista lud i zao?“

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2017)

Hvala što pratite moj blog tamkuz.wordpress.com Ostale moje priče možete pročitati u istoimenoj kategoriji koja se nalazi na home page ovog bloga (sa desne strane). Ukoliko imate sugestije i komentare možete ih poslati na moju email adresu tamkuz.belgrade@gmail.com Želim Vam prijatan dan!

Advertisements

Amerikanac koji se izvinjavao Srpkinji

U jeku NATO bombardovanja 1999. romantična veza mlade Srpkinje i rođenog Amerikanca bila je nespojiv sudar različitih svetova. Kad su avioni zapadne Alijanse počeli da nadleću Beograd, Biljana se zatekla u Ženevi u Švajcarskoj samaIMG_20171020_135729, u stanu poznanika. Amerikanac Džozef nije ništa znao o ratu o kojem su brujale sve televizije, ali je odlučio da je hitno poseti letom iz Bostona. Bio je željan neobičnog iskustva i vrlo začuđen.

Godinu dana ranije, upoznali su se u kafiću u Berlinu, a potom dopisivali emailovima, koji su tek ušli u modu. Tada je Džozef bio prvi put u Evropi i gotovo da nije znao za razliku između zapadnih i istočnih zemalja. Želeo je da ponovo vidi Biljanu i pitao se zašto mu Srbi traže vizu za ulazak u zemlju? Nemoćan da odgovori na sva pitanja, internet još nije bio razvijen, odlučio se za povratak u Ameriku.

-Šta se dešava u Evropi i šta su ti Srbi toliko zgrešili-mučilo ga je u mislima.

Ostavio je u suzama dotadašnju devojku, vlasnicu berzanskih akcija čuvenog kafe-lanca „Starbaks“, koja se preko noći obogatila. Smetalo mu je što je sedam godina starija od njega. Mučila ga je žeđ za novim avanturama i čvrsto je rešio da se vrati u Evropu.

– Isplakala sam sve svoje suze zbog bombardovanja i teško mi je. Moji roditelji i sestra su u Beogradu. Dođi hitno u Ženevu da me posetiš – poslala je Biljana poruku Džozefu, jedinom strancu kojeg je iole poznavala. Posle tri nedelje on je stigao iz Amerike. Rođena Srpkinja, nenaviknuta na putovanja, bila je zabezeknuta.

– Ti si zbog mene prevalio toliki put – uzdahnula je uz čuđenje i navalu emocija.

Susret dvoje 25-godišnjaka, sa dve suprotstavljene strane u ratu, Biljani je bio prilično nejasan. U njenoj glavi odigravala se svojevrsna zbrka, najviše iz straha za porodicu. A Džozefov dolazak iz daleke Amerike doživljavala je kao dokaz njegovih simpatija. Zbližili su se i pričali kao da se dugo znaju. Bar se njoj tako činilo, jer je poznavala američku kulturu iz filmova. Kad je pak, psovala američku vlast on se sa tim slagao bez rezerve, što njoj isprva nije bilo čudno. Biljana ga je čak podsetila na zgodne i pomalo razmažene plavuše iz njegovog bogatog kraja u Konektikatu.

Džozef je bio rođeni Njujorčanin, od majke Nemice, bivše sektetarice u Ambasadi i oca pravog Indijanca, agenta prodaje polisa osiguranja. Njegovi roditelji preselili su se prvo na periferiju Velike Jabuke, da bi deca odrastala u bezbednom okruženju. Nisu ni slutili da će ih američki buržuji ismevati zbog porekla i novčanih primanja, nedovoljnih za snobovski načina života. Džozef, ili kraće Džo, imao je pomalo indijanske crte lica, ali i svetlu put i visok stas.

Dok su u Srbiji ginuli nevini ljudi, Amerikanac je pričao Biljani o svom „teškom“ detinjstvu. Pokušao je da joj pomogne savetima da istraje i bude hrabra. Ona je brzo kapirala. O ženama sa istoka on je znao samo iz romana ruskih pisaca, koje je čitao tokom studija književnosti u udaljenoj Južnoj Karolini. – Ko su uopšte Srbi? – pitao se.

Džozef se, međutim, zadržao u Ženevi kratko, samo pet dana. Bio je ipak, rešen da se nastani u Evropi, kod rođaka u Nemačkoj. Biljanu je video još samo u dva navrata. U narednih 17 godina, Amerikanac se kajao što je mentalno povredio Srpkinju i izigrao njena očekivanja. – Ceo život nastojim da budem dobar čovek. Sorry. Nisam imao pojma – napisao bi ponekad u emailu.

Da bi se njihova neobična romansa, uglavnom na daljinu i putem poruka, razumela u potpunosti, potrebno je vratiti se unazad. Pola godine posle bombardovanja, Džozef je posetio Biljanu u Ženevi za famozni doček 2000. godine kojoj se ceo svet radovao. Ona je još verovala da je to ljubav na prvi pogled, koja ima budućnost. Njega je mučila nekakva griža savesti, nepoznata mu u dotadašnjem životu.

– Jednog dana će me moja deca pitati sa kim i gde sam dočekao novi milenijum. Tako sam srećan – pomilovao je po kosi Biljanu, ispijajući viski Džek Deniels iz flaše. Plesao je na ulici bez muzike, nešto pevušeći, dok se ona smejala. Biljanu je ponudio i „vutrom“, koju ona inače nije koristila.

-Kad god sam sa tobom nešto je tako uvrnuto i iščašeno. Kao da smo glumci na sceni, osećam se kao heroina neke priče – šaputala je Srpkinja. Džozef je tražio da se zabarkadiraju u stanu iz straha od nasilnih provalnika – Još si glavom u Americi. U Švajcarskoj ima malo kriminala- uveravala ga je.

I opet je otišao posle pet dana. – Valjda su toliki odmori u trulom kapitalizmu. Kako samo Amerikanci olako izgovaraju svakakve reči- zaključila je.

Nastavili su sa prepiskom u kojoj je on sve više pisao o svom upoznavanju Evrope: – Neverovatno je koliko su komunisti unazadili istočnu Nemačku. Biljana mu je često telefonirala i zvala ga da se preseli u Ženevu. On je nju pozivao u posetu Berlinu. Konačno, kupila je jeftiniju avionsku kartu koja je podrazumevala let sa presedanjem u Amsterdamu i kruženje Evropom. Početkom 21. veka to je bilo dva puta povoljnije od mnogo kraće direktne linje KLM: – So stupid! Čista glupost.

– Bejbi, sad ćemo do mog stana – dočekao je na centralnom Aerodromu Tegel. Otključao je vrata i čuo se piskavi ženski glas iz sobe: – Haj!

– Biljana, ovo je Marta. Moja nova devojka – predstavio je visoku i zgodnu, izrazito pegavu Amerikanku, nekoliko godina mlađu, sa kratkom prirodno-plavom kosom. Džo se smeškao i posmatrao obe. Zanimao ga je razvoj događaja.

Srpkinja je sela na kauč. Kao da joj je neko pucao u glavu. Začudo, bila je smirena, ali se osećala strašno poniženom. Amerikanka nije imala pojma ko je ona i nastavila je da gleda crtane Simpsonove na televiziji.

– Kako je samo prelepa i mlada. Kao neka manekenka. A ja sam izmučena strahovima zbog rata – prolazilo je Biljani kroz glavu, dok se trudila da ne zavrišti i ne zaplače. – Koliko dugo treba da sedim ovde, a da ne napravim scenu? Pozvala je školsku drugaricu iz Beograda koja je živela u Berlinu, kako bi prespavala kod nje. Srpkinja se zarekla da nikad, ali više nikad neće putovati bez podrobnog razmišljanja.

– Gde sam pogrešila?! – grčio joj se stomak.

Valjda je razdaljina Ženeva – Berlin, slična letu Boston – Vašington. – Očito je to bogatim Amerikancima normalno putovanje i prikladna scena – Biljanu tome nisu učili tokom studija sociologije.

– Što baš meni to da se desi? – kukala je nad svakom novčanicom koju je zaradila kao bebisiterka u Ženevi, ne bi li sebi priuštila tako skup odmor.

– Biljana, hajde sa mnom u pešačku turu Berlinom. Počeo sam da radim kao turistički vodič. Baš je to „kul”. Za tebe je besplatno – pozvao u je Džozef sutradan telefonom. – Marta neće doći. Nastavlja svoje putovanje vozom po Evropi.

– Dakle tako. On menja devojke jednom nedeljno, onoliko koliko se kao turisti zadržavaju u nemačkoj prestonici. Mora da je to san prosečnog Amerikanca – razmišljala je Biljana, učeći novu lekciju o svetu u kome živi. Prihvatila je poziv, rešivši da odglumi hladnokrvnost. – Ne mora Marta da bude jedina koja je imala avanturu sa turističkim vodičem- pomislila je rešivši da situaciju preokrene u svoju korist.

– Hitler je bio monstrum. Ali i boljševici takođe. Komunisti su nametnuli teror. Strašno je šta su istočni Nemci preživeli – uzvikivao je Džozef američkim turistima pred ruševinama Berlinskog zida.

Na kraju dana zagrlio je Biljanu:  – Možda nisi ti kriva, ali Srbi su takođe počinili teške zločine. Trebalo je zaustaviti zlo. -Znači, brzo su ga naučili u Evropi koji narod da mrzi.

U povratku u Ženevu, ponela je njegovu omiljenu majicu iz vremena dok je radio u banci u Americi.

Još su se ponekad dopisivali. Biljana se u međuvremenu vratila u Beograd i odgovaralo joj je da usavršava engleski jezik. Džozef je napisao da je i Amerikanka Marta preletela okean da bi ga ponovo videla i da je i nju dočekala prelepa i još mlađa Nemica. Srpkinji je bilo teško, ali pomislila je da ima i mnogo glupljih od nje:  – Mada, očito da je Martin otac neki uspešni biznismen, čim ima toliko novca da se šeta s kontinenta na kontinent.

– Izvini što sam te toliko povredio. Pogrešio sam i žao mi je- napisao je 17 godina kasnije. Povremeno je pozivao Biljanu da ponovo dođe kod njega u Berlin, što je ona odbijala.  Smatrala je da je konačno vreme da se vide u Beogradu, ali se Džo uplašio dolaska u Srbiju.

– Samo da znaš. Tvoja trenutna devojka Poljakinja je „drolja“, kako sam voliš da nazivaš žene. Više nikad nisam pomislila da te posetim u Nemačkoj i pojurim za tobom kao ostale. Ti si Džo, lud i slupan. „ Joe, you’re such a jerk“ – bila je njena poslednja poruka, kad joj je dosadila njihova suluda komunikacija. – Reći nekome da je kreten, pa i nije tako strašna uvreda u Americi – toliko je shvatila.

Od propalog letnjeg odmora u Berlinu više se nikad nisu sreli. Biljani je jednom prilikom prošlo kroz misli da se Amerikanac sad verovatno plaši islamskih terorista: – Da li konačno razume i zašto?

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2017.)

Hvala što čitate moj blog. Priča koju ste upravo pročitali objavljena je u knjizi kratkih priča “Piši i objavi” sa konkursa tima “Kreativno pisanje” u Beogradu u oktobru 2017. Ostale moje priče možete pronaći na ovom blogu (postoji rubrika “kratke priče” sa desne strane). Pozivam vam vas i da mi date svoje sugestije i komentare na email adresu tamkuz.belgrade@gmail.com  Želim vam prijatan dan!

Nova godina u (ne)običnoj bolnici

belle-ideeLudilo ili (prosto rečeno i neuvredljivo) samo bolest? Ekscentričnost ili tiha tuga zbog lekova koji leče različitost ? Neki su sasvim opravdano drugačiji od ostatka sveta. Mnogi bi voleli da ih nazovu izranjavljenima društvom u kome žive, a ne « s uma sišavšima. ». Postoji bezbroj predrasuda o mentalno bolesnima, toliko da oni sami osećaju strah kad moraju da priznaju od čega pate. A prijateljski razgovor može im pomoći više od svakog leka koji koriste. Zašto ih uglavnom svi izbegavaju i guraju u potonuće? Da li iko normalan može razumeti kako je to živeti sa etiketom?

Česti obični razgovori sa zdravim ljudima neophodni su da bi taj “lud” čovek našao izlaz iz lavirinta samoprekora. Njihovi saveti mogu im pomoći da ne padnu na krivinama izgubljene logike. Potrebno im je da budu prihvaćeni od strane većine ljudi, svakako bez osuda, bez odbacivanja. Pacijenti se već dovoljno sami stide utiska koji ostavljaju.

Svako na ovom svetu pomalo zastrani ponekad u svom specifičnom načinu života, ali ne idu svi kod psihijatra. Zar se osoba, koja najmanje deset puta dnevno objavljuje status na društvenim mrežama, može smatrati normalnom? Pacijenti u psihijatrijskoj bolnici isto slave Novu godinu, ali na svoj način, tužno. Filip je bio jedan od njih.

Bio je težak čak 153 kilograma. Isuviše da bi mogao živeti zdravo i normalno. Ali nije ni slutio da bi ga neuredan način života i teškoće, mogli odvesti u samu bolnicu i to ne onu običnu, već najbolju psihijatrijsku ustanovu u Ženevi, ili popularno “ludnicu”.

Bolnica je imala veoma inspirativan naziv „Lepa misao“ i već je on smirivao pacijente uplašene od osuda kolega, komšija, prijatelja i ljudi uopšte.  Nekoliko paviljona bilo je smešteno izmedju hrastovih i zimzelenih šumica i njiva sa posejanom pšenicom, jednog seoskog imanja sa konjima, koji su pasli ispred same centralne zgrade i pravog potoka, kojim su nekada plovile i patke. Šarene ptice su doletale sa obližnjeg Ženevskog jezera i nije bilo neobično videti ih u bolničkom okruženju. Pacijenti su usred šume imali i restoran, toliko dobar da su i poslovni ljudi iz predgrađa dolazili tu da ručaju.

Filip nije bio samo debeo, imao je neobrijano lice, sedu i zamašćenu kosu dugu do ramena, naočari i vilicu bez nekoliko prednjih zuba.  Pedesetogodišnji čovek je bio prekomerno gojazan u svakom pogledu. Imao je širok „pojas“ sala koji se prelivao oko stomaka , bokova i zadnjice. Oblačio se kod specijalozivanih krojača, a zbog nedostatka novca , ali i volje da menja garedorbu, nosio je jedne te iste farmerke, izbledele na istim mestima, dugi niz meseci.

Bazdio je često, jer se retko prao. Čak i kupanje ispod tuša zahtevalo je neverovatne vratolomije, a koristio je četku kako bi makar njom dodirnuo zadnji deo svog tela. Verovatno zato nije mogao pošteno da se obriše ni posle velike nužde, a smrdeo je toliko, da je ostalim pacijentima presela praznična torta u zajedničkoj menzi.

Medicinskim sestrama bio je veliki napor da ga ubede da se okupa i on je već zbog svoje psihijatrijske dijagnoze reagovao agresivno i svađalački. Nije Filip imao ugled veselog debeljuce. On je zaista bio namrgođen čovek, koji je u izlivima besa nervozno dizao glas i svi su pomalo zazirali od njega.

Za doček te 2012. godine, osoblje bolnice ukrasilo je dnevni salon za pacijente klasičnim ukrasima sa puno crvenog cveća u saksijama i naravno neizbežnom okićenom veštačkom jelkom. U sali gde su pacijenti provodili dane družeći se, nalazio se i jedan televizor koji je zbog malog broja stolica moglo da gleda samo nekoliko osoba. Naravno pod uslovom da se slože oko zajedničkog kanala. Filip je baš u tom izboru uglavnom sam odlučivao, zauzimajući prvo mesto ispred televizora u udobnoj fotelji i sa daljinskim upravljačem koji je samo on držao u rukama.

Nije  slučajno da je ta udobna kožna naslonjača bila njegova. Već je svojom težinom jedne poveće stene, uspeo da slomi dve manje stolice od drveta.  Ostali pacijenti, uglavnom teški depresivci nisu imali snage da se suprostave Filipu. Bilo je lako razboleti se u Ženevi, u malom pretežno protestantskom gradu, gde su ljudi uzdržani i zatvoreni u svoje krugove. Mada je bila novogodišnja noć i očekivalo se da se bar tada  pacijenti opuste i emotivno daju oduška, većina njih je sedela po sobama .

Nekoliko mentalno obolelih je tajno igralo poker što šef klinike nije dozvoljavao, sa raznobojnim žetonima u dolarima, donetim u metalnom koferčetu iz neke specijalizovane prodavnice. Nekako baš te večeri jedan bolničar ih je uhvatio i glavni psihijatar je došao da svima objasni da je hazarderska igra zabranjena u njegovom paviljonu, da ne bi posle „napolju“ pričali da su poroke kockanja naučili tokom lečenja.  A taman su muškarci, agresivni mladi Kinez, bivši narkoman Bosanac i dvojica takođe bivših zavisnika od droge, inače Švajcarci, učili pokerskom „zanatu“ i pacijentkinje kojima je bilo dosadno.

Kad je glavni lekar posle oštrog govora, otišao iz Salona u svoju ordinaciju sa kockarskom kutijom ispod miške, mirno su nastavili da igraju poker starim špilom karata, ali u papiriće. To jednostavno nije bilo ono pravo, žalili su se međusobno uz uzdahe da im je ukinuto i poslednje zadovoljstvo u teškim danima lečenja.

Gospođa Mejer je čeprkala uvo, a zatim prste gurala u usta. Činila je to iznova i iznova, kao da je želela da proveri da li je zaista uvek isti ukus.

Dugokosi četrdestogodišnji gospodin Šmit, za koga se zbog izrazite mršavosti pričalo da ima sidu, svojim prstima sa izrazito dugačkim žutim noktima ispijao je kafu na terasi. Tupo je gledao u pravcu stanice pored koje je prolazio autobus javnog gradskog prevoza. Mladić iz Bosne, Senad udarao je glavom u zid hodnika.

„Udri jače“, rekao je bezdušno debeli Filip, zacenjen od smeha. A Bošnjak ga nije ni razumeo jer mu je bio stran i francuski jezik. Nastavio je da traži cigare okolo od drugih, bez ijedne progovorene reči, samo sa ispruženom rukom. I da je znao romanski jezik, po njegovom izrazu lica se moglo zaključiti da su rat i mučno detinjstvo još u njegovim mislima i da će biti teško čuti nesto razgovetno od njega.

Čak i vazduh je bio otužan, očajan, otupeo od velike količine lekova. Svi pacijenti su bili više okupirani svojim mislima i problemima, nego što su zaista bili svesni da je Nova godina i da uopšte to treba proslavljati. Polako jedan po jedan odustajali su od odbrajavanja u ponoć, povlačili su se u svoje sobe i samim tim odustajali od borbe sa Filipom oko gledanja njima dražeg televizijskog kanala. Filip je na kraju ostao sam.

Bolničari su oko 11 sati pustili iz sobe gospodina Miljkovića, koji je imao redak poremećaj da prisilno u svakom trenutku dodiruje druge pacijente i trčkara okolo. Često je bilo nemoguće pustiti ga među ljude i morao je sam da se šeta ogromnom prizemnom terasom, da ne bi uznemiravao ostale. A bolničari, koji inače svakog pacijenta oslovljavljavaju sa gospođo ili gospodine u duhu švajcarske učtivosti, stalno su vikali pogrešno izgovarajući „Gospodine Mižkovik, gospodine Mižkovik, smirite se, smirite se“.

Jadnika su uveli potom u njegovu sobu, posebnu,  samo sa dušekom i staklom koje se ne može razbiti na prozorima, bez lavaboa i stolica, kako se ne bi povredio. Još dugo se čulo njegovo urlanje dok injekcije za smirenje i spavanje nisu počele da deluju.

„Srećna Nova godina gospodine Ševalier“, rekla je bolničarka Filipu, koja je u ponoć ušla u Salon za pacijente. „Samo ste vi ostali?“, dodala je začuđeno. Filip ništa nije rekao, zurio je i dalje u televizor na kome je treštala muzika sa kanala privatne francuske televizije.

„Gospodine Ševalier večeras smo vas pustili da ostanete duže, ali znate i sami da je sad vreme za lekove i za spavanje“, podsetila ga je medicinska sestra.

Filip je učinio ogroman napor da sa svojom kilažom stane na noge, a onda teturajući se, vrlo polako krenuo ka svojoj sobi duž dugačkog hodnika. Ženske i muške sobe bile su naizmenično raspoređene i u svakoj od njih je spavalo po dvoje ljudi. Samo je Filip zauzimao sam jednu sobu sa širokim krevetom.

„Gospođo Fuks,  šta to radite?“, uzviknula je iznenada bolničarka videvši jednu stariju pacijentkinju kako urinira na podu sobe. „Nisam stigla da odem do toaleta“, posramljeno je odgovorila pacijentkinja.

„Ništa vi ne brinite, gospodjo Fuks, neko od osoblja će počisiti za vama, samo se vratite u krevet“.

Filip se nije obazirao, nastavio je mukom da korača do  svoje sobe. Svi ostali su već spavali i jedna sasvim obična noć u psihijatrijskoj bolnici je nastavila svojim usporenim i beživotnim tokom, bez ikakve buke, uzbuđenja i graje. Čak ni bez smeška i ohrabrenja.

Valjalo je razrešiti gomilu problema u glavi, srediti još nelogične misli i uspomene i izaći iz te bolnice dostojanstveno, bez odbacivanja prijatelja, poznanika i porodice. Nova godina u toj psihijatrijskoj bolnici, nije nikoga oduševila.

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2017.)

Hvala što pratite moj blog “Persona non grata” o dogadjajima u Švajcarskoj. Ukoliko želite da pročitate i moje ostale kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji desno na glavnoj strani (Categories – Kratke priče)