Amerikanac koji se izvinjavao Srpkinji

U jeku NATO bombardovanja 1999. romantična veza mlade Srpkinje i rođenog Amerikanca bila je nespojiv sudar različitih svetova. Kad su avioni zapadne Alijanse počeli da nadleću Beograd, Biljana se zatekla u Ženevi u Švajcarskoj samaIMG_20171020_135729, u stanu poznanika. Amerikanac Džozef nije ništa znao o ratu o kojem su brujale sve televizije, ali je odlučio da je hitno poseti letom iz Bostona. Bio je željan neobičnog iskustva i vrlo začuđen.

Godinu dana ranije, upoznali su se u kafiću u Berlinu, a potom dopisivali emailovima, koji su tek ušli u modu. Tada je Džozef bio prvi put u Evropi i gotovo da nije znao za razliku između zapadnih i istočnih zemalja. Želeo je da ponovo vidi Biljanu i pitao se zašto mu Srbi traže vizu za ulazak u zemlju? Nemoćan da odgovori na sva pitanja, internet još nije bio razvijen, odlučio se za povratak u Ameriku.

-Šta se dešava u Evropi i šta su ti Srbi toliko zgrešili-mučilo ga je u mislima.

Ostavio je u suzama dotadašnju devojku, vlasnicu berzanskih akcija čuvenog kafe-lanca „Starbaks“, koja se preko noći obogatila. Smetalo mu je što je sedam godina starija od njega. Mučila ga je žeđ za novim avanturama i čvrsto je rešio da se vrati u Evropu.

– Isplakala sam sve svoje suze zbog bombardovanja i teško mi je. Moji roditelji i sestra su u Beogradu. Dođi hitno u Ženevu da me posetiš – poslala je Biljana poruku Džozefu, jedinom strancu kojeg je iole poznavala. Posle tri nedelje on je stigao iz Amerike. Rođena Srpkinja, nenaviknuta na putovanja, bila je zabezeknuta.

– Ti si zbog mene prevalio toliki put – uzdahnula je uz čuđenje i navalu emocija.

Susret dvoje 25-godišnjaka, sa dve suprotstavljene strane u ratu, Biljani je bio prilično nejasan. U njenoj glavi odigravala se svojevrsna zbrka, najviše iz straha za porodicu. A Džozefov dolazak iz daleke Amerike doživljavala je kao dokaz njegovih simpatija. Zbližili su se i pričali kao da se dugo znaju. Bar se njoj tako činilo, jer je poznavala američku kulturu iz filmova. Kad je pak, psovala američku vlast on se sa tim slagao bez rezerve, što njoj isprva nije bilo čudno. Biljana ga je čak podsetila na zgodne i pomalo razmažene plavuše iz njegovog bogatog kraja u Konektikatu.

Džozef je bio rođeni Njujorčanin, od majke Nemice, bivše sektetarice u Ambasadi i oca pravog Indijanca, agenta prodaje polisa osiguranja. Njegovi roditelji preselili su se prvo na periferiju Velike Jabuke, da bi deca odrastala u bezbednom okruženju. Nisu ni slutili da će ih američki buržuji ismevati zbog porekla i novčanih primanja, nedovoljnih za snobovski načina života. Džozef, ili kraće Džo, imao je pomalo indijanske crte lica, ali i svetlu put i visok stas.

Dok su u Srbiji ginuli nevini ljudi, Amerikanac je pričao Biljani o svom „teškom“ detinjstvu. Pokušao je da joj pomogne savetima da istraje i bude hrabra. Ona je brzo kapirala. O ženama sa istoka on je znao samo iz romana ruskih pisaca, koje je čitao tokom studija književnosti u udaljenoj Južnoj Karolini. – Ko su uopšte Srbi? – pitao se.

Džozef se, međutim, zadržao u Ženevi kratko, samo pet dana. Bio je ipak, rešen da se nastani u Evropi, kod rođaka u Nemačkoj. Biljanu je video još samo u dva navrata. U narednih 17 godina, Amerikanac se kajao što je mentalno povredio Srpkinju i izigrao njena očekivanja. – Ceo život nastojim da budem dobar čovek. Sorry. Nisam imao pojma – napisao bi ponekad u emailu.

Da bi se njihova neobična romansa, uglavnom na daljinu i putem poruka, razumela u potpunosti, potrebno je vratiti se unazad. Pola godine posle bombardovanja, Džozef je posetio Biljanu u Ženevi za famozni doček 2000. godine kojoj se ceo svet radovao. Ona je još verovala da je to ljubav na prvi pogled, koja ima budućnost. Njega je mučila nekakva griža savesti, nepoznata mu u dotadašnjem životu.

– Jednog dana će me moja deca pitati sa kim i gde sam dočekao novi milenijum. Tako sam srećan – pomilovao je po kosi Biljanu, ispijajući viski Džek Deniels iz flaše. Plesao je na ulici bez muzike, nešto pevušeći, dok se ona smejala. Biljanu je ponudio i „vutrom“, koju ona inače nije koristila.

-Kad god sam sa tobom nešto je tako uvrnuto i iščašeno. Kao da smo glumci na sceni, osećam se kao heroina neke priče – šaputala je Srpkinja. Džozef je tražio da se zabarkadiraju u stanu iz straha od nasilnih provalnika – Još si glavom u Americi. U Švajcarskoj ima malo kriminala- uveravala ga je.

I opet je otišao posle pet dana. – Valjda su toliki odmori u trulom kapitalizmu. Kako samo Amerikanci olako izgovaraju svakakve reči- zaključila je.

Nastavili su sa prepiskom u kojoj je on sve više pisao o svom upoznavanju Evrope: – Neverovatno je koliko su komunisti unazadili istočnu Nemačku. Biljana mu je često telefonirala i zvala ga da se preseli u Ženevu. On je nju pozivao u posetu Berlinu. Konačno, kupila je jeftiniju avionsku kartu koja je podrazumevala let sa presedanjem u Amsterdamu i kruženje Evropom. Početkom 21. veka to je bilo dva puta povoljnije od mnogo kraće direktne linje KLM: – So stupid! Čista glupost.

– Bejbi, sad ćemo do mog stana – dočekao je na centralnom Aerodromu Tegel. Otključao je vrata i čuo se piskavi ženski glas iz sobe: – Haj!

– Biljana, ovo je Marta. Moja nova devojka – predstavio je visoku i zgodnu, izrazito pegavu Amerikanku, nekoliko godina mlađu, sa kratkom prirodno-plavom kosom. Džo se smeškao i posmatrao obe. Zanimao ga je razvoj događaja.

Srpkinja je sela na kauč. Kao da joj je neko pucao u glavu. Začudo, bila je smirena, ali se osećala strašno poniženom. Amerikanka nije imala pojma ko je ona i nastavila je da gleda crtane Simpsonove na televiziji.

– Kako je samo prelepa i mlada. Kao neka manekenka. A ja sam izmučena strahovima zbog rata – prolazilo je Biljani kroz glavu, dok se trudila da ne zavrišti i ne zaplače. – Koliko dugo treba da sedim ovde, a da ne napravim scenu? Pozvala je školsku drugaricu iz Beograda koja je živela u Berlinu, kako bi prespavala kod nje. Srpkinja se zarekla da nikad, ali više nikad neće putovati bez podrobnog razmišljanja.

– Gde sam pogrešila?! – grčio joj se stomak.

Valjda je razdaljina Ženeva – Berlin, slična letu Boston – Vašington. – Očito je to bogatim Amerikancima normalno putovanje i prikladna scena – Biljanu tome nisu učili tokom studija sociologije.

– Što baš meni to da se desi? – kukala je nad svakom novčanicom koju je zaradila kao bebisiterka u Ženevi, ne bi li sebi priuštila tako skup odmor.

– Biljana, hajde sa mnom u pešačku turu Berlinom. Počeo sam da radim kao turistički vodič. Baš je to „kul”. Za tebe je besplatno – pozvao u je Džozef sutradan telefonom. – Marta neće doći. Nastavlja svoje putovanje vozom po Evropi.

– Dakle tako. On menja devojke jednom nedeljno, onoliko koliko se kao turisti zadržavaju u nemačkoj prestonici. Mora da je to san prosečnog Amerikanca – razmišljala je Biljana, učeći novu lekciju o svetu u kome živi. Prihvatila je poziv, rešivši da odglumi hladnokrvnost. – Ne mora Marta da bude jedina koja je imala avanturu sa turističkim vodičem- pomislila je rešivši da situaciju preokrene u svoju korist.

– Hitler je bio monstrum. Ali i boljševici takođe. Komunisti su nametnuli teror. Strašno je šta su istočni Nemci preživeli – uzvikivao je Džozef američkim turistima pred ruševinama Berlinskog zida.

Na kraju dana zagrlio je Biljanu:  – Možda nisi ti kriva, ali Srbi su takođe počinili teške zločine. Trebalo je zaustaviti zlo. -Znači, brzo su ga naučili u Evropi koji narod da mrzi.

U povratku u Ženevu, ponela je njegovu omiljenu majicu iz vremena dok je radio u banci u Americi.

Još su se ponekad dopisivali. Biljana se u međuvremenu vratila u Beograd i odgovaralo joj je da usavršava engleski jezik. Džozef je napisao da je i Amerikanka Marta preletela okean da bi ga ponovo videla i da je i nju dočekala prelepa i još mlađa Nemica. Srpkinji je bilo teško, ali pomislila je da ima i mnogo glupljih od nje:  – Mada, očito da je Martin otac neki uspešni biznismen, čim ima toliko novca da se šeta s kontinenta na kontinent.

– Izvini što sam te toliko povredio. Pogrešio sam i žao mi je- napisao je 17 godina kasnije. Povremeno je pozivao Biljanu da ponovo dođe kod njega u Berlin, što je ona odbijala.  Smatrala je da je konačno vreme da se vide u Beogradu, ali se Džo uplašio dolaska u Srbiju.

– Samo da znaš. Tvoja trenutna devojka Poljakinja je „drolja“, kako sam voliš da nazivaš žene. Više nikad nisam pomislila da te posetim u Nemačkoj i pojurim za tobom kao ostale. Ti si Džo, lud i slupan. „ Joe, you’re such a jerk“ – bila je njena poslednja poruka, kad joj je dosadila njihova suluda komunikacija. – Reći nekome da je kreten, pa i nije tako strašna uvreda u Americi – toliko je shvatila.

Od propalog letnjeg odmora u Berlinu više se nikad nisu sreli. Biljani je jednom prilikom prošlo kroz misli da se Amerikanac sad verovatno plaši islamskih terorista: – Da li konačno razume i zašto?

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2017.)

Hvala što čitate moj blog. Priča koju ste upravo pročitali objavljena je u knjizi kratkih priča “Piši i objavi” sa konkursa tima “Kreativno pisanje” u Beogradu u oktobru 2017. Ostale moje priče možete pronaći na ovom blogu (postoji rubrika “kratke priče” sa desne strane). Pozivam vam vas i da mi date svoje sugestije i komentare na email adresu tamkuz.belgrade@gmail.com  Želim vam prijatan dan!

Advertisements

Perverzna maštanja intelektualaca

Krupne zimske pahulje koje se ne zadržavaju na asfaltu, pokrivale su kape dvoje mladih u noći na malenom mostu-brani na reci Roni.

images

– Imaš tako lepo ime – Žilijan (Julien).

– Moje ime je tako banalno. Mnogi muškarci ga imaju u Švajcarskoj, Francuskoj, Belgiji,…

Ivana je bila oduševljena tim visokim, zgodnim, smeđokosim mladićem od 25 godina koji je studirao muzičku teoriju na Konzervatorijumu u Ženevi. Sin profesora gimnazije, imao je učtive manire i isticao da je njegova porodica vlasnik strahovito skupe zgrade u centru grada. Nekoliko puta je čak pobedio u kvizu švajcarske televizije koji podseća na Slagalicu.

-Oduvek sam proždirao romane i čitanje je moja strast – izjavio je u intervjuu lokalnim novinama, koje su posebno naglasile da Žilijan svira bas gitaru na koncertima lokalnih jazz muzičara.

Ivanu je upoznao u noćnom klubu dok je ona ispijala francuski šampanjac sedeći na pultu garderobe. Pomislila je da nije loš taj „mali“. Žilijanu se dopala ona, Beograđanka, starija pet godina od njega. Podsećala ga je na starije sestre njegovih drugova, priznavši da je maštao o vezi sa njima.

– Znaš, moj san je i da mi neki muškarac, po mogućstvu transvestit pruži oralni seks, prozborio je sasvim ozbiljno posle tri meseca veze, dok su pričali tiho jednog jutra u njegovom stanu. – Mislim da bi to bio nezamenjiv osećaj.

– Zar ti muškarac, sa muškarcem? – Ivana je bila vrlo razočarana. Žilijan je odćutao prepustivši dnevnom svetlu da obasja njegov poslednji, suvi poljubac na njenom obrazu. Imao je tup pogled od prevelikog konzumiranja neke lake droge.

Izgleda da je popularno među intelektualcima koji « parlaju » francuski da požele iskustvo i sa osobama istog pola. Čak je i pisac Frederik Begbede, doduše stidljivo, napisao u svom romanu o seksanju sa transvestitima u njegovim kolima u Bulonjskoj šumi. Bar je tako Ivana razumela nekoliko rečenica iz „Francuskog romana”.

Pa šta vas to privlači, dragi muškarci, jedni drugima“, pomislila je Ivana nadajući se nekako da će odgovor zaključiti posmatranjem i razgovorom. Nekako u tom periodu dobila je i ponudu da zaradi pristojnu sumu novca, čak 25 franaka na sat, ako bude jednostavno bacala iskorišćene plastične čaše od pića u kantu za đubre u diskoteci na nekoliko spratova, tokom noćnih zabava homoseksualaca.

Nije je baš zaprepastilo šta je tamo videla: muškarce koji polugoli uzdišu jedni za drugima, koji se skrivaju u mračnoj sali za projekcije filmova kako bi naskočili jedan na drugoga i gledali gej porno filmove. Neki su se žvalavili jezicima bez ikakve suptilnosti i romantike ne primećujući baš ni malo nju, ženu koja je spremala za njima. Ivana se trudila da baš ne pilji, mada je izgarala od znatiželje. Nije se plašila, a i što bi. Niko je nije muški odmerio.

Na svakom pultu su se nalazili kondomi sa lubrikantima, zaštita od side je na prvom mestu. Njih su u velikim količinama delili besplatno.

U podzemnoj Sali diskoteke bile su i lezbejke. Ivana je svratila na kratko, samo da ih vidi. One su bile muškobanjaste uglavnom, neke čak sa dlakavim nogama. Delovale su istraumirano, kao da ih je neko od muškaraca silovao u ranoj životnoj dobi, pa su definitivno odlučile da sa suprotnim polom nemaju nikad više ništa. Toliko je bila tužna ta prostorija, da je Ivanu zaprepastilo što nije ugedala nijednu ženstvenu ženu, a poznato je da postoje uverenja da lezbejke mogu biti izuzetno fatalne i privlačne svojim seksipilom. Ni nalik tome. Ni približno.

Posle nekoliko dana Ivana je srela jednog od tih homoseksualaca u restoranu u kojem je radila kao kelnerica. Plav, visok, lep – u sakou i sa kravatom. Pričalo se da je bankar. Nosio je klasičnu akten-tašnu, elegantne tamno braon cipele i sive pantalone, kao deo skupog odela. Naručio je vino, smiren, ništa ga nije razlikovalo od ostalih muškaraca. A u klubu je bio tako veseo, u pocepanom džinsu i pripijenoj crvenoj majici kratkih rukava dok je uporno mazio svog partnera po zadnjici, gotovo cele noći.

-Matijase, ti si muškarac, ali se oblačiš kao žensko. Kad te sretnem na ulici deluješ kao i drugi. U noći, ti si kraljica, stavljaš periku duge talasaste braon kose, štikle na tvoje dugačke i grube, mršave i mišićave noge u mrežastim hulahopkama. Nečim popunjavaš taj dekolte sa obrijanim torzom. Opasno zavodiš. Imaš li partnera? – upitala je Ivana svog komšiju fotografa.

– Ja sam muška prostitutka. Hi, hi, hi. Ali imam jednog dečka. Posebnog. On je advokat, oženjen običnom ženom koja zna njegovu pravu prirodu i koja ćuti. Ne prigovara. Uglavnom zbog statusa i zbog novca. Advokati sjajno zarađuju u Ženevi, preko 400 franaka na sat. Vodi me u skupe hotele. Kupuje mi garderobu. Izdržava me, hi, hi, hi – bio je očaran Matijas i nastavio.

– Plašim se ipak da ga ne izgubim. Moj dečko advokat voli vrlo ženstvene mladiće. One koji se operišu, koji stavljaju silikonske proteze u grudi. Ja nisam još spreman za to. Strah me je da će me napustiti. Znaš šta je još zanimljivo? On ima maloletnog sina, koji ne zna kakav mu je tata. Voleo bih da ga upoznam i da mu kažem da volim iskreno njegovog oca, ali mi ne daju- gotovo histerično je zakukao Matijas.

Sledećeg dana zapretio je Ivani telefonom da će zvati policiju ako bude širila njegovu priču okolo. – Moj dečko se jako plaši da se ne sazna da voli podjednako i muškarce i žene. On je jako moćan advokat. Može te strpati u zatvor ako budeš pokušala da ga razotkriješ. Njemu niko ne sme da stane na put. Ne bi se nikad razveo i narušio imidž svoje idealne porodice u javnosti.

Da sumiram“, pomislila je Ivana. „Sve ovo nisu čak ni pravi pederi. Pravi homići se ne stide svoje seksualne orijentacije u jednoj tako liberalnoj i demokratskoj zemlji kao što je Švajcarska. Ovde je pre reč o nekoj prezasićenosti regularnim seksom sa ženama i željom da se preispitaju dalje granice zadovoljstava. Liči na iskustvo isprobavanja novih vrsta droga. Njima je pre svega JAKO DOSADNO. Život je lagodan, para uvek ima, može se – ima se. Dominacija nad drugim muškarcima je još jedan deo gradnje moći, kojom su tako opsednuti“.

Na švajcarskoj televiziji se vrtela reklama. Dva vrlo muževna muškarca u crnim gaćicama se strastveno ljube i grle. Kamera se spušta i preko celog ekrana stoji natpis uz tonsku poruku „Koristitite kondom”. Ne postoji sramota od vulgarnosti kad je zdravlje u pitanju. Švajcarski dečaci i devojčice još u školi su naučeni da nose prezervative u novčaniku. Samo strancima to može delovati čudno.

Kad su u pitanju prava homoseksualaca – gori smo od Srbije”, piše velikim slovima u uglednom ženevskom dnevniku, kao da je Srbija zemlja u centralnoj Africi gde ne postoje nikakva građanska prava, razmišljala je Ivana. „Jadne žene. Njima u Švajcarskoj ostaje samo da se udruže međusobno“.

Javio se čak i Žilijan telefonom: – Želiš li da ideš sa mnom na večeru kod mojih roditelja?!?!

– Pa, što da ne – odgovarila je Ivana pomislivši da će možda doći i njegov brat tamo, za koga je čula da je uspešan novinar.

– Mama, tata, ovo je moja devojka Ivana – predstavio je Žilijan pokislu Ivanu sa razmazanom šminkom. Brata novinara nije bilo. Sledećeg dana Žilijan je prestao da se javlja Ivani.

Zadatak je bio ispunjen. Sad su svi u porodici mirno mislili da je nihov sin pristojan, normalan, zdrav mladić koji će se jednog dana oženiti i dobiti decu. I mada se veza između Ivane i Žilijana neslavno završila, Ivanu i danas, mnogo godina kasnije, ne čudi kad na Facebook profilu pročita da je Žilijan još singl. Da li sme samom sebi da prizna da ga devojke više ne zanimaju? Na Ivaninom zidu je napisano: „Žene, ne jurite po svaku cenu muškarce po Ženevi. Oni dovoljno pate jedni za drugima“.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2017)

Hvala što čitate moj blog tamkuz.wordpress.com Komentare i sugestije možete poslati na e-mail adresu tamkuz.belgrade@gmail.com Ukoliko želite pročitati ostale moje priče možete ih potražiti u rubrici Kratke priče na ovom blogu (sa desne strane na home page). Želim Vam prijatan dan.

Prostitucija na akademskom nivou

Lepuškasta Mađarica, skoro obrijane glave i izrazite visine, Diana Molnar, izgradila je zavidnu karijeru u naučnim krugovima u Ženevi, proučavajuci najstariji zanat na svetu. Možda deluje ispred svog vremena, ali samoproklamovana https://i0.wp.com/www.svet.rs/wp-content/uploads/2014/09/Una-Europa-dividida-por-SPANISH-claudia-12-660x438.jpgfeministkinja je čak postala doktor nauka u oblasti „sociologije prostitucije”. Tema njene disertacije je glasila „Analiza tržista seksa u Švajcarskoj“ u kojoj je svu težinu gorućeg problema svalila na strance.

„Ja sam Francuskinja, prostitutka sam u Ženevi. Manite me, molim vas, svakakvih priča da smo mi žrtve. Ja zaista volim svoj posao i uživam u njemu”, slušala je na radiju Molnareva sa mužem, piscem u usponu, petnaestak godina starijim od nje. Mađarsko-švajcarski par je živeo u četvrti Paki koja je u velikoj meri podsećala na amsterdamske kvartove crvenih fenjera. Ređali su se seksi šopovi i vulgarno obučene prodavačice ljubavi na jednoj strani i rezidencijalne zgrade, na drugoj, u kojima su živele i porodice sa decom. Neobična četvrt u centru grada nalazila se u neposrednoj blizini Ženevskog jezera, a na ćoškovima su se mogle videti žene na vrtoglavim štiklama, u šljaštećim mini suknjama i bluzama dubokih dekoltea, čak i po hladnom vremenu.

-Draga, mislim da će biti veoma moderno i popularno da proučavaš prostituciju, kad već pišeš doktorski rad. Ja ću ti pomoći da pronađeš sagovornice, a i korigovaću ti francuski jezik -, rekao je Diani jednog dana muž Pjer, gledajući sa terase trećeg sprata njihovog doma na prozore nekoliko stanova, u kojima su istočno-evropske lepotice, egzotične latino Amerikanke, mistične Azijatkinje i crnkinje iz Afrike zadovoljavale svoje klijente naočigled komšija.

„Strašno je nazivati kurvama žene koje su plaćene da spavaju sa bogatim muškarcima u Ženevi, među kojima ima i studenata Univerziteta“ – otprilike je glasio jedan od zaključaka tog akademskog rada koji je pisala Mađarica. Doktorat je obilovao teškim, suvoparnim izrazima i autorka je želela da na najviši nivo obrazovanja podigne životni poziv ipak nemoralnih žena, ali i muškaraca.

„Da, da, kurvanje je čista nauka u akademskom svetu. Ovo je tako dosadno čitati. Pazi, molim te. Sve je to ekonomska razmena“, pomislila je u sebi bivša ljubavnica Dianinog muža, Bugarka Sofia, pronašavši disertaciju na Internetu. „Kako joj samo nije palo napamet da kritikuje državu što je priznala prostituciju kao profesiju u Švajcarskoj. Kurve će pre dobiti radnu dozvolu od žena koja drže do sebe i žele pravu ljubav!“.

I zaista, bilo je neke istine u tome. Seksualne radnice su priznate u toj zemlji kao i svi drugi zaposleni. Imaju i one pravo da samostalno plaćaju porez, penzione i zdravstvene doprinose.

-Da li je Mađarica pomišljala da će mnoge žene sad biti ohrabrene na prostituciju, u zemlji u kojoj policija hapsi samo muškarce, potencijalne makroe, željne zarade na « tuđim leđima? »  – upitala je Bugarka Sofia, studentkinja ekonomije, svoju cimerku Danielu, nižu crnokosu devojku sa blagim kvarom na prednjim zubima. Rumunka Daniela je studirala pedagogiju na Univerzitetu u Ženevi, ali se činilo da je u Švajcarsku došla i vođena drugim ciljem.

Bugarka i Rumunka su stanovale zajedno tek nedelju dana, ali je Daniela već dovodila dvadesetak godina starijeg Albanca Adema svako veče u stan. Sofia je uspela da sazna da je on još oženjen, mada navodno rastavljen od svoje supruge koja se vratila na Kosovo, u šta je bilo teško poverovati.

– Dušo, da li si platila račune i koliko novca ti treba ?- upitao je Adem Rumunku izašavsi iz njene sobe jednog jutra. Dao joj je 100 franaka i napustio stan.

Sofia je zapanjeno uzviknula da njihov odnos podseća na prostituciju i podviknula ljutito cimerki Danieli : -Čemu ćeš ti decu podučavati i kako su te uopšte primili na studije?

– Šta je Sofia? Hoćes li da ti nađem jednog Albanca da ga probaš? Dobri su u krevetu, znaš!- bila je iskežena Rumunka. Njen izraz lica se u trenutku promenio kad je dobila šamarčinu od Bugarke po sred nosa. Krv se razlila do njene usne, a Daniela ju je samo polizala. Sofia je očito bila nenaviknuta na sramno ponašanje cimerke, budućeg pedagoga.

– Dajem ti sat vremena da se spremiš i napustiš stan. Kad se vratim ne smeš više biti ovde – odbrojala je Bugarka Rumunki. Izašla je potom zalupivši vrata i uputila se u Univerzitetsku biblioteku gde je mogla da čita najnovije novine i sabere misli. Na nesreću u holu je naletela na Mađaricu Dianu Molnar i ne uspevši da obuzda svoj, već uzavreli bes, uzviknula:

– Kurvo jedna. Ti ćes da mi preotmeš Pjera! – Sofia je oštro i iznenada šutnula Mađaricu u koleno. Pokušala je i da je mlatne rukom, ali je Molnareva, mnogo krupnija od nje, uspela da je uhvati i pozove čuvara reda. – Trebalo je da se udam za njega ! – piskala je Bugarka.

Mada je Pjer bio izrazito zabrinut za psihičko zdravlje svoje supruge Diane posle napada, koja se žalila na tešku traumu, situacija ga je zatekla nespremnim. Ipak je platio advokata da digne tužbu protiv Sofie, traživši pritom da brani i njemu potpuno nepoznatu Rumunku, za koju je procenio da je žrtva.

– Sofiu sam morao da ostavim jer je jurila jednog Švajcarca, a meni je tada bio rođendan, rekao je na sudu koji je presudio u korist Mađarice i Rumunke, zatraživši od Bugarke da plati novčanu kaznu.

– Molim vas, ova žena proučava prostituciju. O čemu ovaj bračni par razgovara kod kuće, o čemu pričaju sa prijateljima, kvazi intelektualcima. Na primer da je mušterija tokom seksa namerno skinula kondom, da je zamislite bio prljav kao seoska kaldrma i da je stan smrdeo na mokraću. Ženeva je ogrezla u nemoralu, koji vlada potpuno priznato i bez kažnjavanja u svim porama društva – branila se Sofia.

Dok su Mađarica, Bugarka i Rumunka ratovale oko starijih i imućnijih muškaraca, najčitanije dnevne novine u Ženevi su izveštavale da je raspisan konkurs za radno mesto prostititke hendikepiranih osoba. Kako je tražila jedna priznata Asocijacija, bile su potrebne žene koje će za novac voditi ljubav sa invalidima, kako bi i oni imali redovan seksualni život.

« Problem je bio što su angažovane znatno starije prostitutke, pa su lica sa posebnim potrebama imala osećaj da spavaju sa majkama ». Ugledni  „Tribjun de Ženeve“  postavio je i pitanje zašto se u tu svrhu ne mogu naći mlađe prostitutke ? « Možda da povećate platu? «   bio je jedan od komentara na Internet portalu.

Diana Molnar je bila česta učesnica seminara, od kojih su se neki održavali i na Univerzitetu u Ženevi u oblasti migracija i tržišta seksa, a jedna od tema je glasila „Da li je prostitucija zaista posao, kao i svaki drugi?“.

Posle niza godina, Mađarica je postala i predavač u Visokoj školi za socijalni rad u francuskom delu Švajcarske u oblasti seksualnog zdravlja i nasilja.  Na sreću, još nije postala univerzitetski profesor. A i naziv predmeta je zamaskiran da prostitucija ne bi bila baš toliko očigledna, kao sto je težnja u modernom ili ipak nekom nazadnom, bolesnom vremenu.

Osim za utajivače poreza, Ženeva je postala rajsko mesto i za profesionalne ljubavnice iz celog sveta.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz  (2017.)

Hvala što čitate ovaj blog. Moje ostale priče možete pronaći na istom blogu tamkuz.wordpress.com samo sa desne strane u kategoriji (Categories) kliknite na rubriku Kratke priče. Ispod su i moji prethodni postovi. Ukoliko imate komentare slobodno ih pošaljite na Contact ili na moju email adresu  tamkuz.belgrade@gmail.com  Prijatan dan

„Ja bih da se ubijem“

Živela je u prizemlju zgrade u Ženevi, a žarko je želela da skoči u smrt sa nekog višeg sprata. Život iznad samog trotoara predstavljao je veliki problem. Svaki put kada bi Ljiljana pomislila da je njeno samoubistvo neminovno,

Резултат слика за suicidepogledala bi tupo u prozor i shvatila da su dno i asfalt samo tri metra niže. Nije imala ključeve krova zgrade, a nije ni poznavala nekog sa gornjih nivoa.

„ Žili, odakle si skočila? – baš me interesuje“, upitala je Ljiljana drugaricu Švajcarkinju koja je preživela pad sa petog sprata i ostala hendikepirana. „ Sa te javne terase zgrade sa pogledom na reku?!“, bila je začuđena odgovorom Srpkinja, pitajući se pri tom kako joj nije pala na pamet ta ideja. „ Vidiš, ta zgrada je stvarno idealna za skok, ali da sam se setila toga u najtežim trenucima sad ne bih bila ovde pored tebe u bolnici. Posle tvog iskustva, stvarno nemam više želju da se ubijem“.

Uprkos teškom stanju i nedaćama, Žili je bilo drago što je nekome možda spasila život i uzviknula je preplašeno: „Nemoj nikako“.

Ljiljanina vršnjakinja, tridesetpetogodišnja Žili nije bila baš srećnica što je preživela pad sa te visine. Skočila je na noge, što joj je nekim čudom spasilo glavu. Nije bila paralizovana, ali su joj nervi na završetku kičme bili pokidani. Nosila je pelene zbog nemogućnosti dalje samokontrole nekih organa. Mogla je da hoda, ali zbog višestrukih preloma nogu, samo uz pomoć štaka.

„Šta sam uradila, jao, šta sam uradila. Baš bih volela da mi je život kao pre. Kako sam samo sve upropastila“, jaukala je Žili svojim prijateljima Ljiljani i Patriku, upitavši iznenada tog proćelavog i krupnog mladog muškarca da li bi hteo da se oženi  njom ?

Istina je da je Patrik ranije bio ludo zaljubljen u tu manekenski zgodnu plavušu sa oblinama, pre sumanutog čina. Kao detetu stranaca, koje se teško uklapalo u društvo, lekari su mu u ranoj mladosti zalepili psihijatrijsku dijagnozu i nije bio previše šokiran Žilinim pitanjem. Promrmljao je da će o tome razmisliti, pogledavši Ljiljanu kao da od nje očekuje da mu šapne odgovor.

„Nema veze Patriče. Pitaću mog bivšeg dečka za brak  i venčanje“, brzo i ozbiljno je razmišljala Žili. Njeni prijatelji su smireno opravdali tu želju, mada je on nju odavno ostavio, ne znajuci ni sami šta bi to tačno trebalo da kažu i kako da se nose sa talasima njene postraumatične psihe.

Dugo i postepeno se razvijala i Ljiljanina želja da se ubije. Kad pogleda godinama unazad, od samog dolaska u Švajcarsku, slušala je priče o samoubistvima. Pročitala je u novinama statističke podatke da se čak četiri osobe dnevno ubiju u toj prebogatoj i prelepoj, a ne tako velikoj zemlji, sa niskom stopom kriminala i ubistava. Paradoksalno, zaključila je, manje je zlo ubiti sebe nego drugog među Alpima.

„Ne znam tačno kad sam počela da držim u sebi svu svoju radost, ali i bes, što je odlika Ženevljana. Kad sam se preselila iz Beograda u ovaj gradić ultra bogatih bankara, šarmirala sam i plenila izražavanjem svojih emocija. Kako su godine prolazile, sve više sam prećutno klimala glavom, veštački se osmehivala i zahvaljviala čak i kasirki, otrcanom učtivom frazom da je vrlo pažljivo s njene strane što mi je vratila kusur. Kao da joj to nije posao“, priznala je Ljiljana svojoj komšinici, starijoj profesorki engleskog jezika Suzan.

„Usamljena si. I moj mlađi sin Matju, mada Švajcarac, nema prijatelja. Kad hoda ulicom samo zuri u svoje cipele. Kažem mu – nađi devojku, ali on žene i ne gleda. Stalno se žali da su njegovi drugovi protiv njega, da su čak i zlobni. Kaže da bolje od njih nema i da je bolje imati i takve prijatelje nego nikoga“, objašnjavala je Suzan na tečnom američkom engleskom, naučenom tokom studiranja na kalifornijskom prestižnom Univerzitetu Berkli.

Jednog dana, dok je posmatrala plesače na probi u kulturnom centru, njihov zajednički prijatelj Moris, američka zvezda šoubiznisa i muzike u Italiji, uzviknuo je primivši telefonski poziv: „Matju se ubio!“. Ljiljana je otrčala do Suzan da joj pomogne i od nje je saznala detalje o smrti dvadesetpetogodišnjaka.

„Matju se preselio nedavno u Friburg jer je udaljen samo sat vremena vozom od Ženeve. Toliko je želeo da nađe nove prijatelje. Pre neki dan smo se vratili sa Kube gde je uživao u odmoru. Popio je sve psihijatrijske lekove koje je imao odjednom. Nije se javljao dva dana, pa smo razvalili vrata. Nije mu bilo pomoći“, bila je skrhana Suzan dok je objašnjavala.

U telefonskom razgovoru sa svojom majkom u Beogradu, Ljiljana je potom začuđeno primetila: „Da sam ja imala novca i mogućnosti da posetim Kubu, ne bi mi palo napamet da se ubijem. Stvarno ne razumem“.

Sahrana je bila oličenje tragedije što se i očekivalo. Suzan je ostarila sigurno još dvadesetak godina za jedan dan. Njeno lice je uobičajeno bilo izuzetno izborano, a sad je odavala utisak starice koja nije u stanju da se kreće i koju moraju da pridržavaju. Mada je bila izuzetno mršava i pre toga, izgledalo je da će se krhko Suzanino telo slomiti svakog trenutka. U kapeli pre samog polaganja u grob, puštene su omiljene Matjuove pesme i muzika, jer je umro mlad. Svi su mnogo plakali. Ali zar niko od toliko ljudi nije umeo da mu pruži toliko iščekivanu ljubav i razumevanje tokom života?

„Pa mislim da stvarno nije fer prema mojim roditeljima da se ubijem“, još jednom je bila spašena Ljiljana dok je razgovarala sa svojim lekarom u Domu zdravlja.

„Kako biste to učinili?“

„Mnogo volim smaragdno zelenu reku Ronu. Ovde u Ženevi ona je još uvek uska i ne tako brza. Uživam da plivam u reci tokom leta. Ponekad mi padne na pamet da joj se prepustim i završim sa tim”.

„Zašto, Ljiljana? Razumem da ste došli iz ratnog područja i da vam je porodica daleko?”, pristupio je oprezno lekar.

„Ovde me svi mrze zato što sam Srpkinja. Ne mogu lako da nađem dobar posao. Ako se vratim u Beograd izgledaće da nisam uspela da se snađem. Još sam i bez novca. A toliko Srba tvrdi da je uspelo u inostranstvu”.

Lekar je napisao na izveštaju – Oprez! Pacijentkinja ima plan za samoubistvo.

„Doktore, nemojte molim Vas. Nije to neki plan. Davljenje u reci je vrlo mučno. Ja to samo onako“, ubedila je medicinsko osoblje, ali i samu sebe Ljiljana.

„Kako se dogodilo da imam slične probleme kao ovi bogati Švajcarci? Kako se dogodilo da sam počela da razumem njihovu potrebu da ćutim, sve zatvaram u sebe? Da mi ni to što kelnerskim poslom mogu da platim račune, jedem francuske specijalitete i sireve, živim u jeftinom, a ipak pristojnom stanu u centru grada i imam šta moderno da obučem iz “C & A” i “H & M” nije dovoljno da budem srećna? Gde smo se to građani idilične švajcarske selendre i ja preklopili?”, zapisala je Ljiljana u svom dnevniku.

U zemlji u kojoj je asistirano samoubistvo dozvoljeno, dovoljno je samo otići na psihološke pripreme za taj korak i po smrtonosni otrov u udruženja neverovatno ironičnih naziva „Exit” i „Dignitas”. Novine u Švajcarskoj su danima pisale da se stanovništvo Ciriha zgražava nad sahranama, ponekad višestrukim u jednom danu, u jednoj iznajmljenoj kući. Da građani iz Nemačke i drugih evropskih država dolaze specijalno u Švajcarsku da umru, kao i da su spremni da svoja bogatstva daju pomenutim asocijacijama.

Ljiljana je, već poluispranog mozga o savršenom i korektnom uzdržanom ponašanju, razmišljala da li je to Bog možda spašava jer su švajcarske vlasti odbile da produže još jednu dozvolu boravka uz obrazloženje da nema posao?. U teškoj depresiji rešila je da se vrati u Beograd, gde su svi žitelji Srbi i gde se skoro svi prezivaju na „ić”. Treba li opisati da je toplo i radosno dočekana u rodnom gradu?

Tamara Kuzmanović – Tamkuz  (2017.)

Hvala što čitate moj blog. Moje ostale priče možete pronaći na istom blogu tamkuz.wordpress.com samo sa desne strane u kategoriji (Categories) kliknite na rubriku Kratke priče. Ispod imate i moje prethodne postove. Ukoliko imate komentare slobodno ih pošaljite na Contact ili na email adresu tamkuz.belgrade@gmail.com Prijatan dan

Nova godina u (ne)običnoj bolnici

Bio je težak čak 153 kilograma. Isuviše da bi mogao živeti zdravo i normalno. Ali nije ni slutio da bi ga neuredan način života i teškoće, mogli odvesti u samu bolnicu i to ne onu običnu, već najbolju psihijatrijsku ustanovu u Ženevi, ili popularno “ludnicu”.

belle-idee

Bolnica je imala veoma inspirativan naziv „Lepa misao“ i već je on smirivao pacijente uplašene od osuda kolega, komšija, prijatelja i ljudi uopšte.  Nekoliko paviljona bilo je smešteno izmedju hrastovih šumica i njiva sa posejanom pšenicom, jednog seoskog imanja sa konjima, koji su pasli ispred same centralne zgrade i pravog potoka, kojim su nekada plovile i patke. Šarene ptice su doletale sa obližnjeg Ženevskog jezera i nije bilo neobično videti ih u bolničkom okruženju.

Filip nije bio samo debeo, imao je neobrijano lice, sedu i zamašćenu kosu dugu do ramena, naočari i vilicu bez nekoliko prednjih zuba.  Pedesetogodišnji čovek je bio prekomerno gojazan u svakom pogledu. Imao je širok „pojas“ sala koji se prelivao oko stomaka , bokova i zadnjice. Oblačio se kod specijalozivanih krojača, a zbog nedostatka novca , ali i volje da menja garedorbu, nosio je jedne te iste farmerke, izbledele na istim mestima, dugi niz meseci.

Bazdio je često, jer se retko prao. Čak i kupanje ispod tuša zahtevalo je neverovatne vratolomije, a koristio je četku kako bi makar njom dodirnuo zadnji deo svog tela. Verovatno zato nije mogao pošteno da se obriše ni posle velike nužde, a smrdeo je toliko, da je ostalim pacijentima presela praznična torta u zajedničkoj menzi.

Medicinskim sestrama bio je veliki napor da ga ubede da se okupa i on je već zbog svoje psihijatrijske dijagnoze reagovao agresivno i svađalački. Nije Filip imao ugled veselog debeljuce. On je zaista bio namrgođen čovek, koji je u izlivima besa nervozno dizao glas i svi su pomalo zazirali od njega.

Za doček te 2012. godine, osoblje bolnice ukrasilo je dnevni salon za pacijente klasičnim ukrasima sa puno crvenog cveća u saksijama i naravno neizbežnom okićenom veštačkom jelkom. U Sali gde su pacijenti provodili dane družeći se, nalazio se i jedan televizor koji je zbog malog broja stolica moglo da gleda samo nekoliko osoba. Naravno pod uslovom da se slože oko zajedničkog kanala. Filip je baš u tom izboru uglavnom sam odlučivao, zauzimajući prvo mesto ispred televizora u udobnoj fotelji i sa daljinskim upravljačem koji je samo on držao u rukama.

Nije  slučajno da je ta udobna kožna naslonjača bila njegova. Već je svojom težinom jedne poveće stene, uspeo da slomi dve manje stolice od drveta.  Ostali pacijenti, uglavnom teški depresivci nisu imali snage da se suprostave Filipu. Bilo je lako razboleti se u Ženevi, u malom pretežno protestantskom gradu, gde su ljudi uzdržani i zatvoreni u svoje krugove. Mada je bila novogodišnja noć i očekivalo se da se bar tada  pacijenti opuste i emotivno daju oduška, većina njih je sedela po sobama .

Nekoliko mentalno obolelih je tajno igralo poker što šef klinike nije dozvoljavao, sa raznobojnim žetonima u dolarima, donetim u metalnom koferčetu iz neke specijalizovane prodavnice. Nekako baš te večeri jedan bolničar ih je uhvatio i glavni psihijatar je došao da svima objasni da je hazarderska igra zabranjena u njegovom paviljonu, da ne bi posle „napolju“ pričali da su poroke kockanja naučili tokom lečenja.  A taman su muškarci, agresivni mladi Kinez, bivši narkoman Bosanac i dvojica takođe bivših zavisnika od droge, inače Švajcarci, učili pokerskom „zanatu“ i pacijentkinje kojima je bilo dosadno.

Kad je glavni lekar posle oštrog govora, otišao iz Salona u svoju ordinaciju sa kockarskom kutijom ispod miške, mirno su nastavili da igraju poker starim špilom karata, ali u papiriće. To jednostavno nije bilo ono pravo, žalili su se međusobno uz uzdahe da im je ukinuto i poslednje zadovoljstvo u teškim danima lečenja.

Gospođa Mejer je čeprkala uvo, a zatim prste gurala u usta. Činila je to iznova i iznova, kao da je želela da proveri da li je zaista uvek isti ukus.

Dugokosi četrdestogodišnji gospodin Šmit, za koga se zbog izrazite mršavosti pričalo da ima sidu, svojim prstima sa izrazito dugačkim žutim noktima ispijao je kafu na terasi. Tupo je gledao u pravcu stanice pored koje je prolazio autobus javnog gradskog prevoza. Mladić iz Bosne, Senad udarao je glavom u zid hodnika.

„Udri jače“, rekao je bezdušno debeli Filip, zacenjen od smeha. A Bošnjak ga nije razumeo jer nije naučio francuski jezik. Nastavio je da traži cigare okolo od drugih, bez ijedne progovorene reči, samo sa ispruženom rukom. I da je znao romanski jezik, po njegovom izrazu lica se moglo zaključiti da su rat i mučno detinjstvo još u njegovim mislima i da će biti teško čuti nesto razgovetno od njega.

Čak i vazduh je bio otužan, očajan, otupeo od velike količine lekova. Svi pacijenti su bili više okupirani svojim mislima i problemima, nego što su zaista bili svesni da je Nova godina i da uopšte to treba proslavljati. Polako jedan po jedan odustajali su od odbrajavanja u ponoć, povlačili su se u svoje sobe i samim tim odustajali od borbe sa Filipom oko gledanja njima dražeg televizijskog kanala. Filip je na kraju ostao sam.

Bolničari su oko 11 sati pustili iz sobe gospodina Miljkovića, koji je imao redak poremećaj da prisilno u svakom trenutku dodiruje druge pacijente i trčkara okolo. Često je bilo nemoguće pustiti ga među ljude i morao je sam da se šeta ogromnom prizemnom terasom, da ne bi uznemiravao ostale. A bolničari, koji inače svakog pacijenta oslovljavljavaju sa gospođo ili gospodine u duhu švajcarske učtivosti, stalno su vikali pogrešno izgovarajući „Gospodine Mižkovik, gospodine Mižkovik, smirite se, smirite se“.

Jadnika su uveli potom u njegovu sobu, posebnu,  samo sa dušekom i staklom koje se ne može razbiti na prozorima, bez lavaboa i stolica, kako se ne bi povredio. Još dugo se čulo njegovo urlanje dok injekcije za smirenje i spavanje nisu počele da deluju.

„Srećna Nova godina gospodine Ševalier“, rekla je bolničarka Filipu, koja je u ponoć ušla u Salon za pacijente. „Samo ste vi ostali?“, dodala je začuđeno. Filip ništa nije rekao, zurio je i dalje u televizor na kome je treštala muzika sa kanala privatne francuske televizije.

„Gospodine Ševalier večeras smo vas pustili da ostanete duže, ali znate i sami da je sad vreme za lekove i za spavanje“, podsetila ga je medicinska sestra.

Filip je učinio ogroman napor da sa svojom kilažom stane na noge, a onda teturajući se, vrlo polako krenuo ka svojoj sobi duž dugačkog hodnika. Ženske i muške sobe bile su naizmenično raspoređene i u svakoj od njih je spavalo po dvoje ljudi. Samo je Filip zauzimao sam jednu sobu sa širokim krevetom.

„Gospođo Fuks,  šta to radite?“, uzviknula je iznenada bolničarka videvši jednu stariju pacijentkinju kako urinira na podu sobe. „Nisam stigla da odem do toaleta“, posramljeno je odgovorila pacijentkinja.

„Ništa vi ne brinite, gospodjo Fuks, neko od osoblja će počisiti za vama, samo se vratite u krevet“.

Filip se nije obazirao, nastavio je mukom da korača do  svoje sobe. Svi ostali su već spavali i jedna sasvim obična noć u psihijatrijskoj bolnici je nastavila svojim usporenim i beživotnim tokom, bez ikakve buke, uzbuđenja i graje. Čak ni bez smeška i ohrabrenja.

Valjalo je razrešiti gomilu problema u glavi, srediti još nelogične misli i uspomene i izaći iz te bolnice dostojanstveno, bez odbacivanja prijatelja, poznanika i porodice. Nova godina u toj psihijatrijskoj bolnici, nije nikoga oduševila.

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2017.)

Hvala što pratite moj blog “Persona non grata” o dogadjajima u Švajcarskoj. Ukoliko želite da pročitate i moje ostale kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji desno na glavnoj strani (Categories – Kratke priče)

Bludni švajcarski psihijatar

„Sećaš li se kad smo se upoznali? Bilo je leto, suvo, toplo vreme, jul u Berlinu, na samom kraju dvadestog veka. Šetali smo se do nemačkog kraljevskog dvorca „Sansusi“ u Potsdamu. Iznenada smo se na prvom sastanku poljubili. Bio si strastven.

elegant-man-and-woman-drinking-champagne

Rekla sam ti, toga se dobro sećam, da živimo u istom gradu bili bismo prijatelji.

Sreli smo se potom, godinu dana kasnije u Ženevi, gde smo se, sasvim slučajno, oboje iz svojih gradova doselili. I postali smo samo drugovi, ali oni najbolji. Naravno sa prebivalištem na različitim adresama. Ti si mi davao savete, slušao pažljivo moje priče.

Godine su prošle i ti si još tu. Uporno si u mom životu.  Vidi nas sad, sa ponekom borom, svih tih dvanaest godina kasnije. Sedimo u kafiću na Festivalu filma i ti mi pričaš o tvojim muškim podvizima. Ja uživam u tim pričama kao tvoja prijateljica.

Da li je grešno što te volim platonski svih ovih godina, što ti se divim kao muškarcu?

Drago mi je svako tvoje osvajanje drugih ženskih srca“.

***

Paolova prijateljica, Ukrajinka, Nataša, napisala je tu poruku na papiru, nešto kao dnevničku i shvatila da želi da je sakrije od drugih. Svakako ne želi da je pokaže njemu. A Paolo je 40-godišnjak, lekar, i to psihijatar, Švajcarac iz gradića Lugana. Završio je medicinu u Italiji u Milanu. Natasa je prebirala po mislima razgovor sa njim, sa koktela na filmskom festivalu, koji su vodili prethodnog dana.

„Imaš li novu devojku?“, upitala je Paola.

„Sad upravo viđam jednu Latino Amerikanku iz Dominkanske Republike. Veoma je zgodna, pomalo primitivna, neobrazovana i udata. Ovo poslednje svemu daje draž. Njen muž je Švajcarac iz Ciriha, iz nemačkog dela. Uzbuđuje me pomisao da spavam sa tuđom ženom“.

„A to je bila ta, vulgarno obučena devojka, utegnuta u crnu majcu u obliku korseta, sa golim leđima, na tvojoj rođendanskoj žurci. Mada ima prirodno kovrdžavu crnu kosu, što je očigledno, izblajhala je u žutu, izgorelu od hidrogena, plavu boju. Baš se uvijala oko tebe, na kurvinski previsokim štikalama“, zakikotala se Nataša i dodala „a šta će ti takva, koja nije na tvom intelektualnom nivou?“

„Pa upravo me to u ovom periodu života privlači. Neobavezan seks, a veruj mi ona je odlična u krevetu. Pustiš mozak da se odmara i spavaš sa nečijom suprugom. Užasno me uzbuđuje pomisao na to kako se ON oseća, kako mu nanosim bol i kako pokušava da se izbori sa saznanjima da ga žena vara“.

„A da li ti je palo na pamet da ta uspijuša to čini zbog novca. Namirisala je tvoje nasledstvo u milionima i tvoju ogromnu ženevsku platu doktora. Nada se provodu i izlascima i da, o da, tvojim skupim poklonima i putovanjima. Možda i njen muž učestvuje u tome“, mirno ga je upozorila Nataša.

Paolo je nasledio bogatstvo, kao sin čuvenog lekara iz italijanskog dela Švajcarske. Čak je jednom priznao da je po smrti svog strogog oca, uzeo oko 200.000 franaka (odnosno isto toliko u evrima) kako bi samo oprobao sreću na berzi. Želeo je da  zaradi nešto na kupovini i prodaji akcija. Naravno, ne trepnuvši, izgubio je skoro sav taj novac, ali bilo je vredno to iskustvo, kako je prvenstveno sebe, ali i druge ljude uveravao.

„Paolo, da li si nekad probao drogu?“, želela je Nataša, gotovo njegova vršnjakinja, iznenada sa sazna.

„Zašto me to pitaš?“, odgovorio je on, klasničnim stilom „pitanjem na pitanje“ u stilu prosečnog psihijatra, naučenog tokom specijalizacije.

„Možda malo kokain, na žurkama, po diskotekama“, nastavio je. „Podigne ti neverovatno raspoloženje. Osećaj je mnogo, mnogo, isuviše dobar. Nisam se navukao, ako na to misliš. Lečim i narkomane i odlično znam koliko je droga štetna kad ti se uvuče u život. Ali ipak kokain je dobar jer možeš da imaš seks celu noć. Skroro bez prestanka ponekad, odnosno, sa malim pauzama“.

Nataša ga je gledala sa sjajem u očima, od znatiželje, ali i otvorenog divljenja. Sticajem okolnosti oduvek je pred njim izigravala sveticu, koja nema pojma o životu, ali ipak nije bila toliko naivna i nije Paolu dozvoljavala godinama da razotkrije postojanje te njene druge, pomalo poročne strane ličnosti.

„Da li ti je neka droga bila potrebna kada si povaljivao afričke prostitutke na auto putu za Milano, kako si mi svojevremeno pričao“, igrala se ona sugestivnim pitanjima, pomalo koketno, a Paolo je samo uz smešak zagonetno uzvratio „sve je to deo životnih iskustava“, izbegavši direktan odgovor.

Razgovor je tekao mirnim tokom i bilo je teško razlučiti ko je tu mentalno jači i ko više „usisava“ poveravanje druge osobe. Nataša nija pričala o sebi i pomalo se osećala kao Paolov psiholog, dok je on sebi davao oduška da iznosi detalje, potpuno promenivši ulogu koju mu profesija psihijatra nalaže.

Ovoga puta on je bio taj koji se razotkriva, a ne samo sluša. U isto vreme, Natašina profesionalna deformacije ljubopitljive, ali i saosećajne urednice internet portala specijalizovanog za medicinu, došla je do punog izražaja, sakrivši njen lični karakter u tom prijateljskom odnosu.

„Da li ti nedostaje bivša devojka, takođe psihijatar, Selin? Ona je kao i ti, šef klinike, jednog odeljenja u ženevskoj državnoj bolnici. Nije trebalo da je ostaviš budući da je veoma ugledna i veoma bogata, ćerka profesora matematike Univerziteta. Naročito nije trebalo da je ostaviš zbog druge lekarke, isto tako psihijatra“, provocirala je pomalo Nataša Paola, želeći ponovo da sazna istinu.

„Selin je samo htela da se uda. Ne nije mi žao, nimalo. Nisam bio spreman na takav korak. Život je isuviše kratak. Želeo sam još da živim kao slobodan muškarac. A ova druga, Daniela je psihijatar poreklom iz Rumunije. Bila je nežna i izgledala je kao devojčica, vrlo vitka i zgodna, bez ijedne bore, mada je bar deset godina starija od mene“, odgovorio je Paolo, kome je na neki način prijala uloga iznošenja detalja u tom, sasvim drugarskom kontaktu sa Natašom.

Ukrajinka je potom odvukla Paola ka stolu sa šampanjcem na Festivalu filma u Ženevi. Mada su bili okruženi zvanicama, nisu ih primećivali niti su dozvoljavali da one naruše njihov razgovor.

Nataša je nazdravila za očuvanje njihovog prijetaljstva, koje je njoj mnogo značilo, jer je nastojala da održi ravnopravan odnos sa nekim visoko obrazovanim muškarcem. Ženeva je grad u kojem su žene iz istočne Evrope doživljavane kao „potrošna roba“, koja se lako prodaje za svakojaku vrstu vrcavih usluga.

Tokom svih tih godina, nije nikada priznala Paolu da romantično iskustvo iz Berlina sa njim, nikad ne bi ponovila, jer joj je on baš takav „samo kao drug i ništa više“ značio, da bi održala i mentalnu ravnotežu. Bila je previše osetljiva u godinama političkih previranja u njenoj zemlji Ukrajini. Uprkos tome, ona je smatrala da je privlačni lekar imao i jednu manu, intimne prirode, kao izrazito mršav muškarac.

Sa druge strane, Paolu je odgovaralo što je Nataša bila još jedna recka u njegovom životu. Kratko iskustvo koje je nekako po njemu, na zapanjujući način prešlo u drugarstvo.  Ipak, pomislio bi, Nataša je tako očaravajuće umela da ga sluša i ponekad, mada retko, vrlo retko, upoznaje sa psihički zanimljivim prijateljicama iz njene zemlje, što je širilo njegove stručne vidike.

Sve to je unosilo „razonodu“ u čudan i pomalo usamljenički život jednog obesnog, bogatog i nadasve razvratnog, ali ipak, netipičnog švajcarskog psihijatra.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2016.)

Hvala što pratite moj blog. Ukoliko želite da pročitate i ostale moje kratke priče, možete ih pronaći u istomenoj kategoriji (Categories), desno na početnoj strani mog bloga tamkuz.wordpress.com

Može li ona biti laka ženska?

handiccaped-personDugačkim štapom počešala je otečena stopala. Telefon je zazvonio i ispao na pod sa kreveta od vibracija koje su tom prilikom nastale.  Lejla je pogledala ovlaš u pod, da se uredjaj nije raspao i nije ni pokušala da ga dohvati. Na dugu i upornu zvonjavu telefona nije odgovorila.

„Kako smrdi ovde!“, uzviknula je sredovečna crnokosa Marija sa svojim španskim akcentom, ulazeći u malenu i skromno nameštenu studentsku sobu sa jednim krevetom, stolom i ormarom.

„Opet si zakasnila, zato i bazdi“, odbrusila je ljutito Lejla, pokušavajući da nadglasa muziku sa TV-a.

Marija je prebacila jednu Lejlinu nogu sa dušeka na pod, povukla drugu i stavila u sedeći položaj podebelu dvadesetogodišnju devojku. Zatim je iz jednog poteza dovukla invalidska kolica iz hodnika.

„Prvo da odemo u toalet“, rekla je Peruanka Marija.

„Pa, sad kad si zakasnila, nema ni potrebe, osim da se okupam“, zasiktala je devojka uhvativši se za nos i dodala da će se žaliti socijalnoj službi na njen rad.

Peruanku  je zanimalo šta će danas Lejla raditi, pošto bude očistila njen krevet od mokraće i naravno, posle njenog kupanja. Na to pitanje Lejli su se zacaklile oči i umesto da odgovori da će učiti, jer je boravila u Ženevi kao studentkinja prava iz Alžira, morala je da prizna da ima druge planove.

„Danas mi dolazi Ahmed“, umalo je vrisnula Lejla, „ko zna kakve će mi poklone doneti“.

Mariju nije ni zanimalo koja je osoba u pitanju, pa ništa nije upitala, samo je tiho, više za sebe promrsila „Pretprošle nedelje Said, prošle nedelje Aziz, a ove nedelje neko novi…“

Polako je odvezla hendikepiranu devojku u kolicima do sobe sa internet vezom i kompjuterima, gde je Lejla mesecima svakodnevno provodila vreme na Forumima za upoznavanje.  Radnicu socijalne službe je zanimalo kada Lejla planira da saopšti novom udvaraču – Ahmedu iz Francuske da je ustvari invalid.

„Neka se sam uveri u to kad dodje“, iskustvo je naučilo Lejlu da je tako najbolje.

„Menjaš muškarce jednom nedeljno u tvojoj spavaćoj sobi. Da nisi hendikepirana, neko bi pomislio da si kurva“!

A ne,  to ne, pomislila je alžirska studentkinja u Ženevi. „Kurva je zaista plaćena, ja nisam“, rekla je ovaj put glasno da bude čak i njoj samoj jasno.

Nešto kasnije na vratima Lejline sobe se pojavio tridesetogodišnji muškarac, očito Ahmed sa internet foruma jer ga nije lako prepoznala.  Svako tamo stavlja neku najbolju fotografiju  koja ne odgovara stvarnosti.

„Nisi mi rekla da si tako slatko punačka. Ja baš volim debele. Debela znači – bogata“, pljesnuo je rukama Ahmed videvši je kako sedi na krevetu.  Osmeh na njegovom malo tamnijem licu, ostao je da stoji i kad je nekoliko sekundi kasnije ugledao invalidska kolica pored kreveta.

Hteo je da je pita da ustane da vidi koliko je visoka, hteo je da je zagrli tom prilikom, a da ne nasrne na nju na krevetu, sa ulaza sobe, hteo je da mu ona kaže da su to kolica nekog drugog, hteo je da joj predloži da prvo večeraju u nekom obližnjem restoranu, ali…ali… osmeh na njegovom licu je počeo polako da se krivi u izraz čuđenja i zapanjenosti. Čak je boja njegovog lica postala pomalo crvenija nego pre nekoliko sekundi.

„Iznenadjenje“,kriknula je Lejla otkopčavši džemper ispod kojeg se nazirao samo crveni brushalter, sa sve golim nogama i toplim soknama u crnoj mini suknji. Pogledala je u invalidska kolica, u koja je piljio Ahmed i tiho mu objasnila: „Pravim muškarcima ništa ne smeta“.

Mladić se srušio na pod, prvo doduše na kolena, zatim se okrenuo na ledja i široko raširio ruke. Ostao je nem, nijedan izraz na nejgovom licu nije bio postojan , piljio je čas u Lejlu, čas u vrata, čas u nekog pauka u uglu sobe, čas u uključen televizor, ali reči nisu izlazile iz njega.

„Mislim da je sve malo prebrzo. Brushalter je baš seksi, ako si na to mislila i rekao bih, da…, rekao bih da imaš i velike grudi, baš onako kako volim“, prozborio je posle čitavih pet minuta ćutnje. „Da nam donesem nešto za klopu?“, ustao je brzo. Lejla je bila oduševljena.

„Rekao si mi da ćeš mi biti dečko? To još važi? Zar ne? Rekao si mi preko Interneta da smo stvoreni jedno za drugo. Da ti se svidja moja fotografija i moji stavovi o braku. Nisi oženjen, zar ne?“, sve su to bila pitanja kojima je studentkinja iz Alžira zasula prestravljenog Francuza poreklom iz Maroka.

Ahmed nije znao šta da joj odgovori osim da dolazi za 15 minuta sa hranom i zaista se ubrzo vratio sa arapskom hranom (falafelom i kus-kusom). Već više pribranom, široki osmeh se ponovo vratio na lice mladića i zubima je škrgutao dok joj donosio hranu i pribor za jelo u krevet.

„Sise su ti sa tim čipkastim crvenim brusom baš sjajne,  a ako te prevrnem na stomak mislim da će mi se i tvoje poveće dupe baš dopasti i da ćemo ove noći uživati. Mmmmm. Ja ujutru imam voz za Lion, jer sutra posle podne radim u kebabu, ali ova noć će nam baš biti sjajna za provod“.  Lejla je halapljivo jela i namignula mu složivši se sa njim.

Nekako su voleli cele noći. Ne onako kako je Ahmed navikao, ali svakako da je Lejla verovala da je to njen budući dečko kako je obećao.  Mladić se izvukao iz kreveta dovoljno rano, pre nego što je Marija probudila.

„Lejla, ove nedelje vidim debelu zlatnu ogrlicu na tebi. Mora da je mladić mnogo religiozan čim ti je ostavio tako skupocen poklon za razliku od onih prethodnih“, suvoparno i već naviknuto na ovakve situacije prokomentarisala je ujuru radnica socijalne službe, ulazeći u prostoriju.

„Ne budi pakosna, Ahmed je moj budući muž“.

„Ne bih rekla, na stolu stoji cedulja da je već oženjen“,  pročitala je Marija ipak saosećajno.

„Lažeš, rekao mi je da ćemo se veriti. Ne mogu da verujem. Ostavio mi je ovako debelu zlatnu kajlu oko vrata i vratio se odmah svojoj ženi?  Ne mogu da verujem“, zajecala je Lejla.

„Žena mu je u Maroku. Draga, a da ti malo učiš ta prava, da te bar ne izbace iz Studentskog doma? I ranije se slično dešavalo“.

Lejla je znala da je Peruanka upravu, ali je i posle odlaska u toalet opet zaspala čvrstim snom. Sutra će prekopirati seminarske radove od koleginice i tražiti novog momka. Bar to nije teško. Ima toliko potencijalnih kandidata na tom forumu na internetu, a i svaki je vikend zanimljiv.

„Pa i ovog si brzo prebolela“, zaključila je Marija, a arapska studentkinja u Švajcarskoj joj je odgovorila odsečno „Gubi se“, pomislivši uz smešak da je ipak i bogatija za jednu predivnu zlatnu ogrlicu od nekog pobožnog Ahmeda iz Francuske.

Tamara Kuzmanovic – Tamkuz (2016)

Hvala vam što pratite moj blog tamkuz.wordpress.com Ukoliko želite da pročitate i ostale moje kratke priče, pesme, tekstove na engleskom i francuskom jeziku, potražite sa desne strane stranice na blogu u rubrici Kategorije (Categories). Vaši komentari su dobrodošli!

Ispovedanja muškaraca za šankom diskoteke

Ima nečeg neobjašnjivog u tome da je pojedinim pripadnicima jačeg pola (da ne bude zabune – muškarcima) lakše da se ispričaju, izjadaju, povere jednoj šankerici nego svojim prijateljima, pa čak i ženi ili devojci. Svakako im je lakše da se povere barmenu nego svom

coco-cafe-disco-bar

psihologu. Ne znam za Srbe, ali ja sam to iskusila radeći za barom ženevske diskoteke „Reve d’o“ (San pored vode) koja se nalazila na obali francusko-švajcarske reke Rone.

Kao šankerica naslušala sam se svakakvih priča. Moj posao je zahtevao da tri dana nedeljno, služim piće gostima od 11 sati uveče do 5 sati ujutru (želim da naglasim da sam češće radila za garderobom). Ipak sam zarađivala dovoljno za stan i hranu, što je bilo nemoguće u Beogradu. Plata je tih godina, početkom 21. veka, bila 20 švajcarskih franaka po satu, a to je odgovaralo istoj sumi u evrima. Diskoteka je bila veoma popularna, ni previše skupa, ni previše jeftina, svi su znali za nju i bila je uvek krcata.

Osoblje i šef su me tu prozvali „Kolonel“ (pukovnik), kažu da sam imala takav tvrdokoran stav, a ja ipak mislim da sam to ime zaslužila zbog svoje kase, koja je uvek, na kraju večeri, bila tačna u franak. Moja računica je bila jednostavna, lepo se provedem i na kraju me još i za to plate.

Od ostalih barmena tu je bila i ćerka brazilskog diplomate, švajcarski student medicine, doktorantkinja filozofije na Univerzitetu u Ženevi, postdiplomac političkih nauka iz Bolivije. Dakle, bila sam u odabranom društvu željnog dobre zabave, ali i zarade.

Svako veče je bilo posebno u zavisnosti od posetilaca. Ali, jedna noć mi se baš urezala u sećanje. Negde oko ponoći, diskoteka je bila još poluprazna. Gnjavila sam limun za kajpirinju u mraku. Ipak, povremeno su preko mene preletali zraci trepereće rasvete.

Votka šot“, kazao je tridesetogodišnji, crnokosi mladić.

Nije bio lep, bio je čak i mršav, nepravilnog nosa, stisnutih usana.

Delovao mi je nekako previše tužno, dok je sedeo na barskoj stolici i to sam, bez društva. Popio je brzo čašicu i naručio još jedno piće, pa još jedno i tako redom.

Napićeš se“ rekla sam u jednom trenutku.

I želim da se napijem“, glasio je njegov odgovor.

Pa, šta te toliko muči?“, upitala sam ga.

Ja sam ginekolog“, odgovorio je Fransoa, kako mi je potom rekao da se zove. Nešto kasnije izvadio mi je i vizit kartu, jer mu nisam odmah poverovala.

Pa dobro, ti si ginekolog, šta je u tome loše“, bila sam začuđena.

Nemam stalnu devojku. Ne mogu da sastavim vezu dužu od dva meseca. Sve su bile toliko ljubomorne da su brzo raskidale sa mnom“.

To je zaista tužno“, saosećala sam se sa njim i upitala (misleći da su žene u Švajcarskoj neka posebna sorta). „A pacijentkinje, da li ti se nabacuju? Mislim, ovaj, da li ti se nude? Znaš šta mislim?“

Pa dešava se. A ja onda pokušavam da ih odbijem, ali priznajem nekad bih i pristao“.

To te i pitam jer je moja ovdašnja drugarica, inače Portugalka, zaljubljena u svog ginekologa“, odgovorila sam ja. Gajiti toliko emocija prema lekaru i nije toliko čudno u Švajcarskoj, jer su njihovi lekari među najuglednijima u svetu i naravno imaju astronomske plate.

Ginekolog mi je odgovorio: „Pa sve je to normalno. Ali ja ne mogu da imam dužu vezu, zbog posla kojim se bavim. Zato sam i sam i depresivan i ne vidim izlaz. Ljubomora žena čini čuda. Daj još jedno piće“, insistirao je Fransoa i upitao mene:

A ti otkud ti ovde?“

Da ne dužim mnogo, ja ovde slušam sve koji sednu za bar. Eto baš pre neki dan bio je jedan mladić Mark. Sedeo je tako kao ti i pokazivao mi mađionačarske trikove. Baš je bilo zabavno. Tražio mi je telefon. Pošto sam studirala i Matematički fakultet u Beogradu, napisala sam mu nekoliko jednačina, čijim bi rešenjem dobio moj broj telefona. Sedeo je do kraja, do pet ujutru. Ipak je rešio zadatke. Napomenuvši da on lično poznaje pevača londonskih rok grupa Blur i Gorillaz, rekao mi je da će me zvati“.

I šta se onda desilo?“, upita ginekolog.

Pozvao me je i rekao da on nekako ipak više voli da ja stojim za ovim barom, dok mi on ovde u diskoteci priča“, odgovorila sam pomalo razočarana i nastavila: „A što se tiče tvog problema nekako će se rešiti, sigurna sam. Čudne su žene u Švajcarskoj, ima u Ženevi i mnogo strankinja, ko zna na koga si u stvari naleteo. Evo poznajem jednog švajcarskog lekara psihijatra – seksologa. On je rešio da isproba što više žena, ne bi li bio bolji u svom poslu ( a verovatno i izlečio svoje komplekse). Priznao mi je da je čak spavao sa afričkim prostitutkama u automobilu na putu do Milana. Kaže, želeo je da proba.

Fransoa, opusti se i radi sa uživanjem svoj posao, a pravu devojku ćeš već nekako naći“, zaključila sam u maniru profesionalnog psihologa.

Ono što nisam rekla tom ginekologu, a ni nikom drugom u diskoteci, bilo je da mi je seksolog u stvari drug koji je, znajući za moj posao u diskoteci, naglasio da ja sprovodim psihoterapiju za barom. Stvarno je ružno reći da su posetioci bili moji pacijenti, ali kao što napisah, svega sam se ja tu naslušala tokom tri godine rada.

Saznala sam od jednog Engleza, koji radi sa naftom, da tog izvora energije ima još sasvim dovoljno na svetu, još dugi, dugi niz decenija (ili čak vekova ?!). Mladi biznismeni su mi objašnjavali kako je moguće sakriti porez od države Švajcarske i rekli mi da treba svu nekretninu prebaciti na firmu (onda je porez valjda nula franaka).

Jedan dizajner, španskog porekla, mi je rekao da vara svoju devojku bar jednom nedeljno, ali da je i dalje obožava zbog zajedničkog deteta. A čula sam i da je jedan naš čovek platio 700 franaka sobu za jednu noć, u čuvenom ženevskom hotelu kako bi spavao sa nekom našom manekenkom, koja je radila u Njujorku. Ona mu je valjda na toliki trud odgovorila „Pih, pa i nije nešto“. Mislim da je on dodatno platio i raskošnu večeru.

Psihoterapija ili ne, šankerski posao u Ženevi je veoma sličan tome. Kako ne znam kako i kome da ispričam i rasporedim podatke koje verovatno nisu ni bili namenjeni meni, pišem javno ovu priču, pa će valjda informacije, od usta do usta, stići do njihovih devojaka, žena, prijateljica…

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2014)

Moje kratke priče možete pročitati klikom na istoimenu kategoriju desno na naslovnoj strani mog bloga tamkuz.wordpress.com Hvala na čitanju

Novogodišnji zatvorski bluz

Na prozorima su se nalazile teške rešetke kroz koje su se videli reflektori i teška žičana ograda na visokim zidovima. Treštala je muzika Bijonse i Džej Zija, što i ne čudi, jer su među tridesetak žena najbrojnije bile crnkinje: sa Jamajke, iz Amerike, Afrike pa i Nemačke. Uglavnom su u zatvoru „La Tuijer“ blizu Lozane, bile mule, odnosnoyooniqimages_106711369 one koje su dilovale drogu zarad ljubavi muža, dečka, novca…. Bila je tu i jedna prostitutka koja se zvala, verovali ili ne, Comfort. To joj je bilo pravo ime, a ne „umetničko“. Crnkinje su uglavnom debele, ali one, za razliku od belkinja, vole svoje obline i to je znak da “imaju novca i mnogo hrane”. Debela znači bogata, tvrde u afričkoj kulturi. Crnkinje na tom mestu uglavnom pričaju engleski, zato je zajedničkim salonom u istražnom zatvoru odjekivalo „Happy New Year“ – Srećna Nova godina 2016.

Sa druge strane belkinja je bilo raznih. Nisu bile toliko složne kao crnkinje. Na primer, diskutabilno je već bilo da li je belkinja devojka arapskog porekla iz Tunisa, mada je crnkinjama odmah bilo jasno da nije „njihova“. Bilo je tu mršavih, ali žestokih po temperamentu Francuskinja, švajcarskih narkomanki, Ciganki plave kose iz Bugarske (obično zbog krađe) i naravno Makedonki i Srpkinja (najčešće zbog novčanih prevara i uvreda). Da li su sve belkinje ravnopravne u švajcarskom sudstvu – bila je tema za razmatranje. Ali nekako, po tom sastavu žena u zatvoru, moglo se zaključiti da postoji nekakva diskriminacija. Nisu imale “istu vrednost” belkinje iz zapadne ili istočne Evrope, a dalo se zaključiti da pravda zavisi i od boje kože. Nekoliko dana pre toga pojavila se i jedna Holanđanka, koja je po sopstvenom priznanju ukrala dijamant, ali je ona nekako nestala brzinom svetlosti posle samo tri dana. „Odlepršala je u slobodu“, rekli bi zli jezici, „jer joj je otac diplomata“.

U zajedničkom „salonu“ sa vrlo udobnim, kožnim nameštajem je sedela i Eva, Marokanka poreklom, ali odrasla u Švajcarskoj. Ona je imala sidu. Htela je da se ubije pa je sama sebi ubrizgala drogu zaraženom iglom. Tako je bar ona rekla. Pričala je bez ustezanja da su je još sa 13 godina, najbliži rođaci podvodili kao prostitutku. Za divno čudo, niko nije bežao od Eve, što je zaprepastilo žene iz bivše Jugoslavije koje su smatrale da se sida prenosi običnim dodirom. Zapadne Evropljanke su znale da se sida ne prenosi tek tako, vazduhom, pa su sedele i jele za istim stolom kao i ona.

A jelovnik je bio vanserijski. Tu su se u švajcarskom zatvoru za Novu 2016. godinu maksimalno potrudilii. Škampi (morski rakovi), pomfrit, juneći stek, razne salate, francuski sirevi i kolači, poslastice od švajcarske čokolade. Potpuno nadrealno za Srpkinje i Makedonke. Da li se to njima sreća osmehnula, pa umesto da napaćene jedu pile kod kuće za Novu godinu i rusku salatu, sede u “hotelu sa pet zvezdica“ (kako narkomanke zovu ovaj zatvor)?

U jednom trenutku jedna pomalo otkačena i razdragana Švajcarkinja je uzviknula „Hajde da ludujemo“ i pozvala sve ostale da kašikama i viljuškama udaraju po rešetkama na prozorima. Čime god da su stigle, metalom, sve su se žene prihvatile nečega i zatvorom se orila buka od udaraca u metalne šipke, uz povike na francuskom „Bonne Annee“ (Srećna Nova godina!).

Nije bilo tuče, mada je ozbiljno mirisalo na takvu mogućnost. Samo je bolesna Eva sedela sa rukom u gipsu i to ne zbog preloma, već zbog mišićne atrofije. Jedno je ipak bilo zajedničko svima. Sve žene su se klele u nevinost i tvrdile da im je podmetnuto. Skoro jednoglasno su govorile da je njihovo krivično delo beznačajno i da su samo svedoci teških zločina. Mada se pouzdano znalo da je jedna Švajcarskinja – narkomanka napadala nožem ljude da im otme novac, ona se priključila “klubu” lezbejki. „E ova će prva zbog svoje nacionalnosti da izađe odavde“, govorile se u glas bivše Jugoslovenke, koje su već primetile takav sled događaja. Sudije su govorile da Švajcarkinje “nemaju gde da pobegnu”, pa su ih puštale da se brane sa slobode.

Nije bila ponoć. Ipak je to bio istražni zatvor. Već u osam sati stražari su došli i zamolili (čuj zamolili) žene da se vrate u svoje ćelije i mirno provedu ostatak večeri. Posle su se čula dozivanja preko prozora, pevanje i dobacivanje, vređanje, pa i urlanje. Bitno je bilo biti drugačiji tog prazničnog dana. Televizori su bili preglasni, pa čak i za takvu noć, u zatvorskim uslovima.

U ponoć su verovatno sve poželele istu želju „DA ŠTO PRE BUDU SLOBODNE“, ali to je bila njihova intimna tajna. Samo je Eva verovatno poželela da lagano umre. Mada je možda od lekova, već u to doba, i spavala. Bile su to jednostavne želje u odnosu na one, komplikovane raznih pravednika sa drugih strana tih glomaznih zidina, koje su razdvajale ozloglašene od ostatka sveta.

Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2016)

Čitajte moje kratke priče koje se nalaze u istoimenoj kategoriji na desnoj strani stranice mog bloga tamkuz.wordpress.com